Prikaz romana „Prisutnost“: Čudesni slučaj baštovana Čensa
Ježi Kosinjski, rođen 14. juna 1933. u Lođu, američki je pisac poljskog porekla. Rođen je kao Jozef Levinkopf, u jevrejskoj porodici. Na početku Drugog svetskog rata roditelji ga sklanjaju od logora u provinciju, ali prvo mu uz pomoć lažne krštenice, pribavljene od katoličkog sveštenika, daju novo ime – Jurek Kosinjski. Lutajući dubokom provincijom, preživljava rat.
Ne bez trauma. U devetoj godini izgubio je moć govora i školovanje započeo u specijalnoj školi za gluvoneme, koja se tada smatrala školom za ometene u razvoju. Kosinjski je u svojoj 24. godini, na osnovu krivotvorenja neophodne prepiske, emigrirao u SAD, gde će se proslaviti kao pisac disident, ali i kao akter mondenskih zbivanja i afera, prijatelj i zemljak Romana Polanskog.
Prvu knjigu „Budućnost je naša, druže: razgovori sa Rusima“, napisao je još kao student u Americi pod pseudonimom Jozef Novak. Ova teorijska analiza kolektivizma postala je bestseler i prevedena je na osamnaest jezika, posle čega je Kosinjski odlučio da se potpuno posveti pisanju. Najpoznatiji je po romanima „Obojena ptica“ i „Prisutnost“, po kojem je snimljen i film „Dobro došli, gospodine Čens“. Kao naturščik, igrao je upečatljivog Zinovjeva u filmu Vorena Bitija „Crveni“.
Vratimo se kontroverznoj „Obojenoj ptici“ u kojoj je prikazano preživljavanje jevrejskog dečaka u bestijalnoj, okrutnoj i negostoljubivoj sredini, za koju je autor tvrdio da je autofikcija, a njegovi kritičari da je bestidni plagijat koji je besprizorno ugrabio od pravog muškog pandana Ane Frank .
Zahvaljujući Fordovoj stipendiji, studirao je na Kolumbiji u Njujorku, predavao na Prinstonu i Jejlu, i dva puta bio predsednik Američkog PEN-a. Oženio se udovicom magnata čelika, mada njegova bračna sreća nije dugo potrajala, pretvorivši ga u mladog udovca. Kada je 1991. „Obojena ptica“ pokrenula stampedo starih spekulacija, on je izvršio samoubistvo, uz oproštajnu poruku: „Odoh da dremnem malo duže nego obično. Nazovite to vreme večnošću.“
„Prisutnost“ je roman koji govori o Čensu, čoveku bez identiteta, lične karte, obrazovanja, roditelja, porekla, koji živi u izolaciji smatrajući je normalnom, u odvojenom stanu velike kuće svog zagonetnog dobrotvora i brine se o vrtu ne stupajući u kontakt sa spoljašnjim svetom. Nikad nije bio kod lekara ili zubara. O životu izvan svog mikrosveta saznaje gledajući televizor, koji je za njega prozor u svet.
Čens nema prezime, zdravstveno osiguranje, ne ume da čita i piše, nema manire i planove niti zna koliko mu je tačno godina. Svaki dan mu je nalik prethodnom i sadašnji se preslikava u budućem. Da li će jednolična svakodnevica, koja se ponavlja kao odraz ili eho, biti njegova sudbina?
Može se reći da mu je uzgredno obrazovanje stečeno kroz televizijski medij, znanje o svetu i o drugima, pomoglo u traumi obreda prelaza. Smrt njegovog dobrotvora lansira ga u džunglu sveta, izbacujući ga iz njegove zone komfora, iz sfere poznatog, kao iz toplote materice.
Sam slučaj lansira ga u sam vrh društva, centar zbivanja. On je u fokusu elite i opčinjene mase, a njegove izjave o baštovanstvu postaju prvorazredne metafore. Pitamo se da li su Čensa stvorili mediji ili je on pomoću medija i dugogodišnjeg njihovog konzumiranja sazdao samoga sebe. Jer mediji mogu da stvore iluziju, da u holivudskom studiju snime odlazak na Mesec, rat, lažni masakr ili najezdu vanzemaljaca. A i da se potčine pojedincima, ako će im to obezbediti veći rejting.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres
Ne bez trauma. U devetoj godini izgubio je moć govora i školovanje započeo u specijalnoj školi za gluvoneme, koja se tada smatrala školom za ometene u razvoju. Kosinjski je u svojoj 24. godini, na osnovu krivotvorenja neophodne prepiske, emigrirao u SAD, gde će se proslaviti kao pisac disident, ali i kao akter mondenskih zbivanja i afera, prijatelj i zemljak Romana Polanskog.
Prvu knjigu „Budućnost je naša, druže: razgovori sa Rusima“, napisao je još kao student u Americi pod pseudonimom Jozef Novak. Ova teorijska analiza kolektivizma postala je bestseler i prevedena je na osamnaest jezika, posle čega je Kosinjski odlučio da se potpuno posveti pisanju. Najpoznatiji je po romanima „Obojena ptica“ i „Prisutnost“, po kojem je snimljen i film „Dobro došli, gospodine Čens“. Kao naturščik, igrao je upečatljivog Zinovjeva u filmu Vorena Bitija „Crveni“.
Vratimo se kontroverznoj „Obojenoj ptici“ u kojoj je prikazano preživljavanje jevrejskog dečaka u bestijalnoj, okrutnoj i negostoljubivoj sredini, za koju je autor tvrdio da je autofikcija, a njegovi kritičari da je bestidni plagijat koji je besprizorno ugrabio od pravog muškog pandana Ane Frank .
Zahvaljujući Fordovoj stipendiji, studirao je na Kolumbiji u Njujorku, predavao na Prinstonu i Jejlu, i dva puta bio predsednik Američkog PEN-a. Oženio se udovicom magnata čelika, mada njegova bračna sreća nije dugo potrajala, pretvorivši ga u mladog udovca. Kada je 1991. „Obojena ptica“ pokrenula stampedo starih spekulacija, on je izvršio samoubistvo, uz oproštajnu poruku: „Odoh da dremnem malo duže nego obično. Nazovite to vreme večnošću.“
„Prisutnost“ je roman koji govori o Čensu, čoveku bez identiteta, lične karte, obrazovanja, roditelja, porekla, koji živi u izolaciji smatrajući je normalnom, u odvojenom stanu velike kuće svog zagonetnog dobrotvora i brine se o vrtu ne stupajući u kontakt sa spoljašnjim svetom. Nikad nije bio kod lekara ili zubara. O životu izvan svog mikrosveta saznaje gledajući televizor, koji je za njega prozor u svet.
Čens nema prezime, zdravstveno osiguranje, ne ume da čita i piše, nema manire i planove niti zna koliko mu je tačno godina. Svaki dan mu je nalik prethodnom i sadašnji se preslikava u budućem. Da li će jednolična svakodnevica, koja se ponavlja kao odraz ili eho, biti njegova sudbina?
Može se reći da mu je uzgredno obrazovanje stečeno kroz televizijski medij, znanje o svetu i o drugima, pomoglo u traumi obreda prelaza. Smrt njegovog dobrotvora lansira ga u džunglu sveta, izbacujući ga iz njegove zone komfora, iz sfere poznatog, kao iz toplote materice.
Sam slučaj lansira ga u sam vrh društva, centar zbivanja. On je u fokusu elite i opčinjene mase, a njegove izjave o baštovanstvu postaju prvorazredne metafore. Pitamo se da li su Čensa stvorili mediji ili je on pomoću medija i dugogodišnjeg njihovog konzumiranja sazdao samoga sebe. Jer mediji mogu da stvore iluziju, da u holivudskom studiju snime odlazak na Mesec, rat, lažni masakr ili najezdu vanzemaljaca. A i da se potčine pojedincima, ako će im to obezbediti veći rejting.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres
