Prikaz romana „Prema istinitoj priči“ Delfin de Vigan: Između fikcije i stvarnosti
Delfin de Vigan je već pripovedala o događajuma iz vlastitog života. U autobiografskom romanu „Ništa ne stoji na putu noći“, objavljenom 2011. godine, pisala je o svojoj majci, ekscentričnoj ženi koja je izvršila samoubistvo. Kada je knjiga objavljena, čitaoci su De Vigan zasuli pitanjima o tome šta je od onoga što je opisala u knjizi bilo istinito, a šta plod njene mašte. Gotovo fanatično interesovanje za autobiografske elemente priče iznenadilo je i poprilično uznemirilo ovu autorku i stoga se njen novi roman može posmatrati i kao odgovor na reakcije čitalaca:
„Zaista ne razumem zbog čega su čitaocima toliko važni stvarni događaji. Istinite priče su u Francuskoj toliko popularne – i u književnosti i na filmu – da je taj fenomen sada dobio i komercijalnu dimenziju: kada na plakatu za neki film piše 'prema istinitoj priči', zagarantovana je veća gledanost.“
U svojoj novoj knjizi De Vigan vešto manipuliše ovom fascinacijom publike. Njena protagonistkinja je spisateljica koja je nedavno objavila uspešan roman o svojoj majci, ima dvoje dece i u vezi je sa televizijskim voditeljem po imenu Fransoa. Svi ovi detalji preslikani su direktno iz života Delfin de Vigan. Ali junakinja romana i žena koja o njoj piše svakako nisu ista osoba – ili možda jesu? Tako smo, bez previše naprezanja, odredili temu.
Pored aktuelne metateme, ovaj roman ima i priču. Junakinja, koja se takođe zove Delfin, teško se nosi sa uspehom knjige o svojoj majci. Iscrpljuju je beskrajne promocije i razgovori sa čitaocima. Povrh svega, počinje da prima preteća pisma. U tom ranjivom stanju ona na jednoj zabavi upoznaje harizmatičnu L. Dve žene ubrzo postaju nerazdvojne i L. počinje da igra sve važniju ulogu u Delfininom životu. Toliko važnu da joj polazi za rukom da odgovori Delfin od pisanja novog romana jer, po njenom mišljenju, u njemu nema dovoljno istine. Kod Delfin se uskoro razvija strah od pisanja.
L. je uzrok problema
Na svu sreću, tu je L, koja nudi da pruzme Delfininu korespondenciju. Kada Delfin konačno shvati da ona nije rešenje već uzrok svih problema, L. je već prodrla u sve aspekte njenog života, i to daleko dublje nego što Delfin u početku misli. Veza između dve žene na kraju puca, i to u stilu Stivena Kinga: u kući izolovanoj od ostatka sveta, koju Delfin ne može da napusti zbog povređene noge.
Scena njihovog konačnog obračuna nekome će možda delovati pomalo izveštačeno, ali mora se priznati da bi i najveći majstori psihološkog trilera pozavideli De Vigan na veštini kojom prikazuje način na koji L. plete paukovu mrežu oko svoje žrtve. Autorka se na ovom nivou sa velikim uživanjem poigrava sa živcima čitaoca i uvođenjem novih detalja iz odnosa dve žene ga navodi da se zapita koliko je sama Delfin odgovorna za situaciju u kojoj se našla. Delfinina rekonstrukcija prethodnih susreta sa L. i onoga što je tom prilikom osećala svojom preciznošću podseća na rekonstrukciju nekog zločina. Upravo ti precizni opisi emocionalnih stanja su ono u čemu De Vigan briljira.
Šta je stvarnost, a šta fikcija?
Delfin de Vigan je u jednom intervjuu izjavila da svaki pisac koji odluči da učestvuje u javnom životu dobrovoljno postaje meta psihički nestabilnih osoba. Time je namerno ostavila otvorenim pitanje da li je i sama doživela takva iskustva. Ona nam jednostavno daje do znanja da su joj stvarni događaji poslužili kao inspiracija. Često citira reči pisca Žila Renara: „Ako je istina duža od pet redova, onda je to roman.“ Pripovedanje je uvek manipulacija formom, smatra De Vigan. Ipak, za nju ovaj roman nije bio samo vežba kojom bi u svojoj glavi razlučila fikciju od stvarnosti:
„Bilo mi je važno da svakog čitaoca podstaknem da se zapita o sopstvenom odnosu prema čitanju i fikciji. Verujem da sam uspela. Većina njih priznaje da su se bar u jednom trenutku zapitali: da li je ovo istina? Ili: šta je od ovoga istinito? Zašto me uopšte privlače priče zasnovane na stvarnim događajima? Ili: zašto radije čitam fikciju? Želela sam da tokom čitanja razmišljaju o tome.“
Kakav god da je odgovor čitalaca, knjiga Delfin de Vigan nije seminar o književnosti, već iznenađujući, zabavan i sofisticiran roman, uprkos svim svojim metanivoima.
Autor: Dina Nec
Izvor: deutschlandfunk.de
Prevod: Jelena Tanasković
„Zaista ne razumem zbog čega su čitaocima toliko važni stvarni događaji. Istinite priče su u Francuskoj toliko popularne – i u književnosti i na filmu – da je taj fenomen sada dobio i komercijalnu dimenziju: kada na plakatu za neki film piše 'prema istinitoj priči', zagarantovana je veća gledanost.“
U svojoj novoj knjizi De Vigan vešto manipuliše ovom fascinacijom publike. Njena protagonistkinja je spisateljica koja je nedavno objavila uspešan roman o svojoj majci, ima dvoje dece i u vezi je sa televizijskim voditeljem po imenu Fransoa. Svi ovi detalji preslikani su direktno iz života Delfin de Vigan. Ali junakinja romana i žena koja o njoj piše svakako nisu ista osoba – ili možda jesu? Tako smo, bez previše naprezanja, odredili temu.
Pored aktuelne metateme, ovaj roman ima i priču. Junakinja, koja se takođe zove Delfin, teško se nosi sa uspehom knjige o svojoj majci. Iscrpljuju je beskrajne promocije i razgovori sa čitaocima. Povrh svega, počinje da prima preteća pisma. U tom ranjivom stanju ona na jednoj zabavi upoznaje harizmatičnu L. Dve žene ubrzo postaju nerazdvojne i L. počinje da igra sve važniju ulogu u Delfininom životu. Toliko važnu da joj polazi za rukom da odgovori Delfin od pisanja novog romana jer, po njenom mišljenju, u njemu nema dovoljno istine. Kod Delfin se uskoro razvija strah od pisanja.
L. je uzrok problema
Na svu sreću, tu je L, koja nudi da pruzme Delfininu korespondenciju. Kada Delfin konačno shvati da ona nije rešenje već uzrok svih problema, L. je već prodrla u sve aspekte njenog života, i to daleko dublje nego što Delfin u početku misli. Veza između dve žene na kraju puca, i to u stilu Stivena Kinga: u kući izolovanoj od ostatka sveta, koju Delfin ne može da napusti zbog povređene noge.
Scena njihovog konačnog obračuna nekome će možda delovati pomalo izveštačeno, ali mora se priznati da bi i najveći majstori psihološkog trilera pozavideli De Vigan na veštini kojom prikazuje način na koji L. plete paukovu mrežu oko svoje žrtve. Autorka se na ovom nivou sa velikim uživanjem poigrava sa živcima čitaoca i uvođenjem novih detalja iz odnosa dve žene ga navodi da se zapita koliko je sama Delfin odgovorna za situaciju u kojoj se našla. Delfinina rekonstrukcija prethodnih susreta sa L. i onoga što je tom prilikom osećala svojom preciznošću podseća na rekonstrukciju nekog zločina. Upravo ti precizni opisi emocionalnih stanja su ono u čemu De Vigan briljira.
Šta je stvarnost, a šta fikcija?
Delfin de Vigan je u jednom intervjuu izjavila da svaki pisac koji odluči da učestvuje u javnom životu dobrovoljno postaje meta psihički nestabilnih osoba. Time je namerno ostavila otvorenim pitanje da li je i sama doživela takva iskustva. Ona nam jednostavno daje do znanja da su joj stvarni događaji poslužili kao inspiracija. Često citira reči pisca Žila Renara: „Ako je istina duža od pet redova, onda je to roman.“ Pripovedanje je uvek manipulacija formom, smatra De Vigan. Ipak, za nju ovaj roman nije bio samo vežba kojom bi u svojoj glavi razlučila fikciju od stvarnosti:
„Bilo mi je važno da svakog čitaoca podstaknem da se zapita o sopstvenom odnosu prema čitanju i fikciji. Verujem da sam uspela. Većina njih priznaje da su se bar u jednom trenutku zapitali: da li je ovo istina? Ili: šta je od ovoga istinito? Zašto me uopšte privlače priče zasnovane na stvarnim događajima? Ili: zašto radije čitam fikciju? Želela sam da tokom čitanja razmišljaju o tome.“
Kakav god da je odgovor čitalaca, knjiga Delfin de Vigan nije seminar o književnosti, već iznenađujući, zabavan i sofisticiran roman, uprkos svim svojim metanivoima.
Autor: Dina Nec
Izvor: deutschlandfunk.de
Prevod: Jelena Tanasković
