Prošlost nikad ne prolazi i najčešće čeka u budućnosti.

U romanu „Preludijum“ Slavice Mastikose radnja vuče glavne junake u prošlost utoliko više koliko hronološki teče ka budućnosti, jer svako novo životno iskustvo zapravo je i spoznavanje zaboravljene ili dugo skrivane prošlosti.

Zamišljen kao mozaik za čije je sastavljanje neophodno strpljenje, „Preludijum“ donekle podseća i na detektivske romane, ne samo zbog toga što je uzbudljiv i što drži pažnju čitaocima od prve do poslednje stranice nego i zbog načina na koji Sonja i njena ćerka Vesna otkrivaju jednu po jednu tajnu kako bi sklopile priču o svom poreklu.

Središnji deo „Preludijuma“, koncipiran kao svojevrsni roman u romanu, istovremeno daje odgovore na dotad neodgonetnute detalje, ali postavlja i nova pitanja, stvara nove misterije, a uvodi i likove o čijoj sudbini tek treba istraživati.

Najzad, davno izgubljeni roman, nakon što je pronađen i pročitan, postepeno stvara još jedan roman, čime umetnost, i to udružena sa stvarnošću, trijumfuje nad zaboravom.

Međusobno isprepletani i prožeti, život i roman zapravo postaju jedno, jer ako život piše romane, onda i roman piše živote, a u „Preludijumu“ kao da sâm život piše nove živote, jer svaki novi predstavlja produžetak, ako ne i oživljavanje, svih onih koji su mu prethodili, makar oni bili davno ugašeni i skrajnuti u zaborav.

Pritom se ne misli samo na živote s kojima je potomak krvno povezan, nego i na one za koje ga veže duhovno vaspitanje, što je ponekad presudno za formiranje same ličnosti.

I upravo se duhovnom vaspitanju posvećuje posebna pažnja, tim pre što glavne junakinje na početku ne znaju čiju krv nose, ali znaju ko ih je pripremio da se hrabro suoče sa otkrićima koja neće doneti samo spokoj, nego i nove nemire.

Svakako da nije slučajna ni sličnost sa detektivskim romanima, jer svaki je život, u stvari, neprestano istraživanje, ispitivanje, saznavanje, zaključivanje, pa i sklapanje mozaika od neizbrojivih delova, za šta je potrebno strpljenje, ponekad dugo koliko i sâm život.

Pored književne umetnosti kao spasonosnog vodiča za put u neizvesnu prošlost, u „Preludijumu“ je, što se već iz naslova može naslutiti, bitno mesto zauzela i muzika, i to prvenstveno kao simbol podsvesti, ali i kao najčvršća veza između prošlosti i sadašnjosti, pa i kao putokaz za budućnost.

Tragajući za svojim korenima i precima, glavne junakinje i nesvesno tragaju za, metaforično rečeno, petom žicom na svojoj violini, bez koje život nije potpun kao što nije potpun ni zvuk violine.

Ako se naslov tumači kao termin koji označava uvod i predigru, može se i ceo roman razumeti kao traganje za predigrom sopstvenog života, pri čemu bi upravo spomenuti roman u romanu bio najvažniji deo tog mozaika.

Međutim, kad se jednom krene u prošlost, relativno brzo se shvati da se uvek može ići još dalje, a kako vreme odmiče, i ono što je donedavno smatrano neizvesnom budućnošću, već je postalo prošlost, tako da ostaje otvoreno pitanje šta je i čemu je tačno predigra, jer i život onih koji traže svoj preludijum vrlo brzo će postati preludijum za nešto drugo, možda i za još jedan novi život.

Život piše romane, romani rađaju nove romane, muzika povezuje daleka vremena, jedan život stvara druge živote, a jedan preludijum stvara nove preludijume, pa dokle god je predigre, uvek će biti i igre.

Možda je i bolje ako predigra što duže traje – neizvesnije je, ali i zanimljivije, a ostavlja i dovoljno prostora za nadu da će i život onoga koji traga za životom svojih predaka biti jednog dana nečiji preludijum.

Autor: Dušan Milijić