Dobro je poznato da nijedan put do uspeha nije jednostavan, niti bezbolan, ali da upravo gorka iskustva sa tog puta docnije posluže kao novi putokaz za lakše ostvarenje cilja, ponekad i nakon što sva druga sredstva budu iscrpena.

Izreka koja sažeto opisuje težak put do cilja – preko trnja do zvezda – inspirisala je Mišu Aleksića (1953–2020) da napiše roman o mladom gitaristi rok grupe koja tek traži svoje mesto pod suncem.

Međutim, iako je Aleksić za rok sastav u svom romanu odabrao ime Zvezde, nije se slučajno prvi deo izreke našao na naslovnoj strani, jer će tek nakon brojnih lutanja, razočaranja, nadanja, pa i bolnih avantura, članovi grupe moći da opravdaju njen naziv.

Kroz ispovest beogradskog gitariste Džonija i njegova živopisna iskustva sa žurki, koncerata i turneja, Miša Aleksić vraća čitaoce u osamdesete godine dvadesetog veka i iz prve ruke daje sliku specifičnog vremena, društva, mentaliteta i ambijenta.

Premda nije teško osetiti nostalgiju koja izbija iz samog pripovedanja, ovo ipak nije idealizovan prikaz dotičnog vremena, nego je pisac izneo i sve negativne strane koje su entuzijasti poput Džonija sigurno morali da spoznaju pre ili kasnije.

Prikazujući ne samo lične doživljaje jednog muzičara već i razvojni put rok grupe od beogradskih klubova do jugoslovenskih turneja, Aleksić je pisao i o uspesima i o prevarama, o milionskim tiražima ploča i sumnjivim menadžerima, obožavateljima i konkurenciji, o ljubavi i koristoljublju, hedonizmu i kriminalu, i o želji za slavom i opijenosti novcem.

Iako sve neprestano varira između rokenrola i šoubiznisa, kao dva naizgled nepomirljiva pojma u vremenu kada Zvezde grade svoju karijeru, članovi grupe će, upravo zahvlaljujući prethodnim iskustvima, pokušati da pomire suprotnosti, pa i da pristanu na izvesne kompromise a da ipak ne napuste svoje prvobitne ideale.

Ono što će se neminovno nametnuti kao pitanje, neraskidivo je vezano za Aleksićevu biografiju, a to je: koliko su u romanu zastupljeni lični doživljaji gitariste grupe Riblja čorba, a koliko je fiktivnog materijala.

Međutim, „Preko trnja“ ne bi trebalo posmatrati kao hroniku Riblje čorbe, niti kao autobiografiju njenog člana, a sve i da su iskustva kroz koja je Aleksić prošao poslužila za koncipiranje same radnje. Svakako, nije teško u fiktivnom gitaristi i njegovoj grupi prepoznati paradigmu celog vremena, pa i sublimaciju raznih rok sastava, kojih nije bilo malo u trenucima koje je pisac odabrao za uspone i padove svojih Zvezda.

Zato neće biti ni mali broj čitalaca koji će se prepoznati u glavnom junaku, ili će u Zvezdama prepoznati svoje ambicije, stvaralaštvo, pa i svoju karijeru, bez obzira na to da li je njihov uspeh ostao na nivou anonimnosti ili je dospeo do ranga Riblje čorbe.

Roman ne izuzima ni najmlađe generacije čitalaca (ili pak muzičara), jer ih Aleksić pišući o svojoj priprema na neizvestan put do zvezda.

Autor: Dušan Milijić