Proslavljeni američko-kanadski prozaista i scenarista Džon Irving (1942) ispisuje tri duga poglavlja kako bi stvorio najpodesniji mogući uvod za ključnu scenu u romanu „Poslednja noć u Krivoj Reci“, koja uzrokuje glavninu njegovog preostalog sadržaja od preko četiristo pedeset stranica. Naime, uvodne mikroceline teksta, od kojih treća nosi naslov Svet je pun nesreća, opravdavaju ovaj naziv: isprva bez vidljivog uzročno-posledičnog reda, nižu se opisi ili spominjanja smrti brojnih sporednih likova, od kojih je najvažnija majka glavnog junaka Danijela Denija Bačagalupa u isti mah supruga njegovog oca, kuvara Dominika. Ima tu i izmišljenih napetih situacija, poput one kojom otac naizmenično plaši i hrabri dvanaestogodišnjeg sina, a u kojoj je u hladnoći Krive Reke, zaostalog gradića na severoistoku Amerike, Dominik tiganjem širine dvadeset santimetara isterao medveda kad mu je ovaj nepozvan banuo.

Stilsko sredstvo koje najviše drži prva tri poglavlja na okupu jeste humor pripovedača, koji je čest, sve vreme oštar i u isti mah neodoljiv, izraženiji nego u ostalim Irvingovim romanima koje je potpisnik ovih redova pročitao. Spominjana pripremana ključna scena štiva je, takođe, grotesknija i maštovitija no što je to inače slučaj. Pobrkavši spuštenu dugu kosu sudopere Indijanke Džejn i njeno telo sa mitskim medvedom dok se u sudaru strasti njihala na Dominiku, sin rečenim tiganjem brani oca odnosno ubija životinju, za koju se, dakle, ispostavlja da to nije – Džejn je bila vanbračna žena agresivnog pozornika, praktično lokalnog šerifa Karla. Od tog trenutka 1954. godine Dominik i Deni se daju u bekstvo od njegove višestruke osvete: rečeno u duhu dela, može da se shvati da impulsivni krivorečki kabadahija juri starijeg Bačagalupa zato što mu je spavao s partnerkom, a mlađeg jer ju je ubio tiganjem i pobrkao je s medvedom.

Naredne stranice deluju mnogo manje (tragi)komično: beg će trajati praktično pola veka. Prividni fragmenti prva tri poglavlja brzo počinju da se uvezuju, pa se tako, na primer, otac i sin u sledećoj velikoj celini dela (prva nosi naslov OkrugKuz, Nju Hempšir, 1954.) u Bostonu 1967. zbližavaju s majkom kanadskog drvara Ejndžela Poupa, čijom smrću knjiga i počinje. Uskoro se objašnjava i zašto je Dominik toliko insistirao na obrazovanju malog Danijela – mada su zbog bega od osvete prisiljeni da menjaju imena – i njegovom čitanju tolikih knjiga: u trećoj celini od ukupno šest, Deni postaje pisac koji će 1983. u Vermontu davati časove književnosti i sresti autore poputKurta Vonegata i Rejmonda Karvera. Osim što, tretirajući bekstvo u pet različitih američkih i kanadskih sredina, može da se čita kao napet road-movie – što odavno nije samo filmski nego i književni izraz – „Poslednja noć u Krivoj Reci“ ima izražene metaprozne elemente: Deni katkad govori o načinu na koji piše a koji se umnogome poklapa sa strukturom ovog romana. Samim tim, Džon Irving je napisao i delom autobiografsku knjigu, koja ipak ima i filmske elemente, jer tretira odnos sina i oca u nevolji, pri čemu Dominik duž romana jedino može da se osloni na harizmatičnog drvoseču iz Krive Reke i kritičara američkog društva Kečama. Drugim rečima, osim što je posredi i kritička knjiga, ona ispituje lojalnost u muškom svetu čime podseća na vestern, a pošto je tekst premrežen groteskom, još pre na špageti-vestern. Naravno, kod Irvinga su i crte trilera neizostavne. Da bi sve ove različite poetičke i žanrovske elemente slio u spontanu celinu, koja ubedljivo teče svojim prirodnim iako neuobičajenim tokom, Džon Irving je morao da napiše štivo od petsto pedeset stranica. Kao što mu je za uvođenje ključne scene bilo neophodno prvih stotinak. U oba slučaja: čitaocu će se trud i te kako isplatiti.

Autor: Domagoj Petrović