Prikaz romana „Poslednja Danteova tajna“: Božanstvena tragikomedija
U romanima italijanskog pisca Đulija Leonija (1951), najuspešnijeg tamošnjeg autora istorijskih trilera, Dante Aligijeri je predstavljen kao lik jedinstvenog detektiva. U Leonijevo bavljenje najupečatljivijim svetskim književnikom na prelazu srednjeg veka u renesansu, koji je ostavio jedan od ključnih tragova ne samo na pozniju svetsku literaturu nego i na opštu kulturu, srpski čitalac je mogao da se uputi posredstvom „Krstaša tame“, „Imperatorovog zaveštanja“ i „Zavere trećeg neba“ – naslova takođe objavljenih u Laguni.
Iako se takođe zasniva na istragama – kakve su neophodan sastojak dotičnog žanra – Leonijev noviji roman „Poslednja Danteova tajna“ iz 2021. godine nije pisan sasvim u ključu detektivskog narativa. Niti se u njemu autor toliko trudi da na površinu izvuče i oslobodi ljudsku stranu jednog od prvih svetskih klasika od njegovog književnog statusa. Da se razumemo, i „Poslednja Danteova tajna“ nudi krupnu fresku životnog lika glavnog junaka, sa njegovim dilemama, strahovima, izvrsnom intuicijom, zamašnom energijom, taštinom i povremenom mrzovoljom, pri čemu, kao i ranije, autor gleda da iskoristi svaku pojedinost iz biografije oca italijanske književnosti koji bi mogao da umesti u ključ detektivskog narativa. Međutim, znatno više nego u knjigama, Đulio Leoni odaje počast svom uzoru i učitelju kao piscu. Na to, na kraju krajeva, ukazuje i priroda fusnota. Dok su one u ranijim delima bile srazmerno više opštekulturološkog tipa, ovde je prevoditeljka Olivera Miok obavila ogroman i značajan posao podrobnog pojašnjavanja veza između sadržaja Leonijeve „Poslednje Danteove tajne“ i Aligijerijeve „Božanstvene komedije“ posredstvom fusnota.
Razlike između novijeg i ranijih Leonijevih romana o Danteu tu ne prestaju. I ovde je glavnom junaku poveren zadatak od opštedruštvenog značaja, i napravljeni su brojni dramaturški obrti koji ga na kraju dovode na neočekivano odredište; umesto u Firenci, iz koje je u međuvremenu prognan, on, usled jednog iznenadnog otkrića, završava u Lučeri. Naizgled beznačajno mesto; međutim, ovog puta u njega, kao i u dvadeseti vek, Leoni smešta gotovo polovinu romana koja se tiče Danteovog legata i naslovne tajne.
Prikazivanje dvaju tako različitih razdoblja kakvi su početak četrnaestog veka i treća decenija dvadesetog nije ni najmanje mehanička: ako je u „istorijskijem“ delu štiva Aligijeri neposredni akter, on i njegovo nasleđe su u dvadesetovekovnom segmentu knjige predmet sižea, pa tako i svojevrstan kontrapunkt prvopomenutom segmentu. Zatim, ideološko-političke nesuglasice u dvama stolećima su drugačije prirode: dok u četrnaestom veku mogući saveznici poput papista i hrišćana koji ne priznaju Vatikan ozbiljno rade jedni drugima o glavi, nemački nacionalsocijalisti i italijanski fašisti će gajiti uzajamnu surevnjivost i praviti jedni drugima prepreke, ali će sve vreme pragmatično imati na umu da su pre svega saveznici, mogući i budući.
Ako je Leoni već dovoljno revolucionarno predstavio Dantea stavljajući ga u kontekst detektivskih romana, šta reći o njegovom pomalo grotesknom umeštanju u kontekst u kom o delu njegovog legata odlučuju likovi poput SS rajhsfirera Hajnriha Himlera? U najmanju ruku, „Poslednja Danteova tajna“ deluje kao najmaštovitiji roman Đulija Leonija.
Autor: Domagoj Petrović
Iako se takođe zasniva na istragama – kakve su neophodan sastojak dotičnog žanra – Leonijev noviji roman „Poslednja Danteova tajna“ iz 2021. godine nije pisan sasvim u ključu detektivskog narativa. Niti se u njemu autor toliko trudi da na površinu izvuče i oslobodi ljudsku stranu jednog od prvih svetskih klasika od njegovog književnog statusa. Da se razumemo, i „Poslednja Danteova tajna“ nudi krupnu fresku životnog lika glavnog junaka, sa njegovim dilemama, strahovima, izvrsnom intuicijom, zamašnom energijom, taštinom i povremenom mrzovoljom, pri čemu, kao i ranije, autor gleda da iskoristi svaku pojedinost iz biografije oca italijanske književnosti koji bi mogao da umesti u ključ detektivskog narativa. Međutim, znatno više nego u knjigama, Đulio Leoni odaje počast svom uzoru i učitelju kao piscu. Na to, na kraju krajeva, ukazuje i priroda fusnota. Dok su one u ranijim delima bile srazmerno više opštekulturološkog tipa, ovde je prevoditeljka Olivera Miok obavila ogroman i značajan posao podrobnog pojašnjavanja veza između sadržaja Leonijeve „Poslednje Danteove tajne“ i Aligijerijeve „Božanstvene komedije“ posredstvom fusnota.
Razlike između novijeg i ranijih Leonijevih romana o Danteu tu ne prestaju. I ovde je glavnom junaku poveren zadatak od opštedruštvenog značaja, i napravljeni su brojni dramaturški obrti koji ga na kraju dovode na neočekivano odredište; umesto u Firenci, iz koje je u međuvremenu prognan, on, usled jednog iznenadnog otkrića, završava u Lučeri. Naizgled beznačajno mesto; međutim, ovog puta u njega, kao i u dvadeseti vek, Leoni smešta gotovo polovinu romana koja se tiče Danteovog legata i naslovne tajne.
Prikazivanje dvaju tako različitih razdoblja kakvi su početak četrnaestog veka i treća decenija dvadesetog nije ni najmanje mehanička: ako je u „istorijskijem“ delu štiva Aligijeri neposredni akter, on i njegovo nasleđe su u dvadesetovekovnom segmentu knjige predmet sižea, pa tako i svojevrstan kontrapunkt prvopomenutom segmentu. Zatim, ideološko-političke nesuglasice u dvama stolećima su drugačije prirode: dok u četrnaestom veku mogući saveznici poput papista i hrišćana koji ne priznaju Vatikan ozbiljno rade jedni drugima o glavi, nemački nacionalsocijalisti i italijanski fašisti će gajiti uzajamnu surevnjivost i praviti jedni drugima prepreke, ali će sve vreme pragmatično imati na umu da su pre svega saveznici, mogući i budući.
Ako je Leoni već dovoljno revolucionarno predstavio Dantea stavljajući ga u kontekst detektivskih romana, šta reći o njegovom pomalo grotesknom umeštanju u kontekst u kom o delu njegovog legata odlučuju likovi poput SS rajhsfirera Hajnriha Himlera? U najmanju ruku, „Poslednja Danteova tajna“ deluje kao najmaštovitiji roman Đulija Leonija.
Autor: Domagoj Petrović
