Prikaz romana „Portret jedne dame“: U korist istorije književnosti
Prva paralela koja se može nametnuti čitaocu nakon sklapanja korica romana „Portret jedne dame“ Henrija Džejmsa (1843–1916) jeste moguća sličnost njegove naslovne junakinje sa FloberovomEmom Bovari ili Anom KarenjinomLava Nikolajeviča Tolstoja. Međutim, razlike između ovih ženskih likova su izrazite. Iako poput Eme Bovari ili Ane Karenjine doprinosi razvoju sloboda žene u književnosti, Džejmsova dama Izabel Arčer za razliku od njih nosi tipično američki smisao za nezavisnost kojim podriva ustanovljene društvene šeme Evrope devetnaestog veka, u koju dolazi na poziv svoje tetke, gospođe Tačet.
Bitna posebnost jednog od najznačajnijih romana ranijeg opusa Henrija Džejmsa – „Portret jedne dame“ izvorno je objavljen 1881. godine – jeste i u njegovoj, gotovo revolucionarnoj, strukturi. Autor smešta svoju damu u središte sižea i pušta da oko nje kruži niz likova koji nam, iz sopstvene tačke gledišta, otkrivaju Izabelin naslovni portret. Pojedine među perspektivama su krajnje subjektivne ili egoistične, kao ona umirućeg rođaka glavne junakinje Ralfa Tačeta – iako neretko cinična, istinita i verodostojna u meri u kojoj se može reći da je on moralni barometar i svojstveni „rezoner“ romana.
Koliko god Ralf pomaže Izabeli, između ostalog omogućivši da dobar deo nasledstva od smrti njegovog oca pripadne njoj, situacija sa protagonistkinjom neće biti mnogo povoljnija od slike koja nastaje kroz poglavlja na osnovu kojih praktično svi (sa)znaju kakva je ona, za razliku od nje same. Da Izabel bolje poznaje sebe, ne bi se (iako je u međuvremenu, u Kasparu Gudvudu i lordu Vorbertonu, imala čestitije udvarače i sa američke i engleske strane) udala u Italiji za svog zemljaka i pokvarenjaka Gilberta Ozmonda, pobrkavši njegovo razmetanje znanjem o kulturi i ličnom kolekcijom slika sa bezinteresnom slobodoumnošću kakvoj je sama bila sklona. Na njenu odluku o braku diskretno je uticala još jedna Amerikanka, madam Merl, koja je maltene uzor glavnoj junakinji po tome što je umela da se prilagodi Starom kontinentu zadržavajući u isti mah svoj slobodoumni identitet iz matičnog, Novog. Međutim, ispostaviće se da je Izabel više nego naivna jer je njena sunarodnica zapravo majka Ozmondove vanbračne ćerke Pensi, te tako ima interesa da joj obezbedi bogatu starateljicu. Koliko je viđenje glavne junakinje kroz prizmu raznih likova uticalo na nastanak psihološkog i modernističkog romana, toliko je i otvoren kraj – gde se ne zna da li se glavna junakinja nakon Ralfove smrti vraća u Italiju da bi se žrtvovala za Pensi, koju je zavolela, ili da bi definitivno raskrstila sa Ozmondom – ostavilo dalekosežnog uticaja na dvadesetovekovne, ali i najnovije književne narative. To su dve karakteristike kojima je „Portret jedne dame“ nesumnjivo zadužio istoriju književnosti.
Nema sumnje da je kroz uticaj američkih likova u Evropi Henri Džejms, kao i u nekim drugim svojim romanima, pokušao da sameri identitete Starog i Novog kontinenta onog doba. Diskretne i suptilne simpatije prema Evropi zastupljene su kako u delu tako i u životu pisca rođenog u Sjedinjenim Državama koji je postao naturalizovani Englez.
Autor: Domagoj Petrović
Bitna posebnost jednog od najznačajnijih romana ranijeg opusa Henrija Džejmsa – „Portret jedne dame“ izvorno je objavljen 1881. godine – jeste i u njegovoj, gotovo revolucionarnoj, strukturi. Autor smešta svoju damu u središte sižea i pušta da oko nje kruži niz likova koji nam, iz sopstvene tačke gledišta, otkrivaju Izabelin naslovni portret. Pojedine među perspektivama su krajnje subjektivne ili egoistične, kao ona umirućeg rođaka glavne junakinje Ralfa Tačeta – iako neretko cinična, istinita i verodostojna u meri u kojoj se može reći da je on moralni barometar i svojstveni „rezoner“ romana.
Koliko god Ralf pomaže Izabeli, između ostalog omogućivši da dobar deo nasledstva od smrti njegovog oca pripadne njoj, situacija sa protagonistkinjom neće biti mnogo povoljnija od slike koja nastaje kroz poglavlja na osnovu kojih praktično svi (sa)znaju kakva je ona, za razliku od nje same. Da Izabel bolje poznaje sebe, ne bi se (iako je u međuvremenu, u Kasparu Gudvudu i lordu Vorbertonu, imala čestitije udvarače i sa američke i engleske strane) udala u Italiji za svog zemljaka i pokvarenjaka Gilberta Ozmonda, pobrkavši njegovo razmetanje znanjem o kulturi i ličnom kolekcijom slika sa bezinteresnom slobodoumnošću kakvoj je sama bila sklona. Na njenu odluku o braku diskretno je uticala još jedna Amerikanka, madam Merl, koja je maltene uzor glavnoj junakinji po tome što je umela da se prilagodi Starom kontinentu zadržavajući u isti mah svoj slobodoumni identitet iz matičnog, Novog. Međutim, ispostaviće se da je Izabel više nego naivna jer je njena sunarodnica zapravo majka Ozmondove vanbračne ćerke Pensi, te tako ima interesa da joj obezbedi bogatu starateljicu. Koliko je viđenje glavne junakinje kroz prizmu raznih likova uticalo na nastanak psihološkog i modernističkog romana, toliko je i otvoren kraj – gde se ne zna da li se glavna junakinja nakon Ralfove smrti vraća u Italiju da bi se žrtvovala za Pensi, koju je zavolela, ili da bi definitivno raskrstila sa Ozmondom – ostavilo dalekosežnog uticaja na dvadesetovekovne, ali i najnovije književne narative. To su dve karakteristike kojima je „Portret jedne dame“ nesumnjivo zadužio istoriju književnosti.
Nema sumnje da je kroz uticaj američkih likova u Evropi Henri Džejms, kao i u nekim drugim svojim romanima, pokušao da sameri identitete Starog i Novog kontinenta onog doba. Diskretne i suptilne simpatije prema Evropi zastupljene su kako u delu tako i u životu pisca rođenog u Sjedinjenim Državama koji je postao naturalizovani Englez.
Autor: Domagoj Petrović
