„Poniženi i uvređeni“ je naslov prvog romana koji je Fjodor Mihailovič Dostojevski (1821–1881) napisao posle svog povratka iz Sibira i objavio ga 1861. godine. Jedan od dva najpriznatija ruska romanopisca se iz izgnanstva vratio s jakim religioznim idejama, koje su primetne i u ovoj knjizi. Prisutna je izvesna binarnost u oslikavanju „dobrih“ likova, kakvi su narator i pisac Vanja i trinaestogodišnja epileptičarka Neli, odnosno gospođa Bubnova, koja se postarala da svoj nedostatak izbora zloupotrebi prostituišući se. Princ Valkovski, koji je opustošio imetak žena s kojima je bio i opljačkao Ihmenjeva, oca jedne od glavnih junakinja, Nataše, pruža utočište pripovedaču. Zbog njega je roman mogao da nosi naziv i „Sebični“.

Međutim, više je poniženih i uvređenih. Veliko je pitanje na koga je tačno Dostojevski mislio ovako naslovljavajući roman, a ni konkurencija nije mala. Da li se to odnosi na Vanju, siroče od malena, ili na nekada značajnog, a sada polupropalog pisca, kog Nataša posle romanse ostavlja jer se zaljubila u Alekseja, sina Valkovskog? Ili je ponižena i uvređena Ihmenjevljeva ćerka – ili je to sam Ihmenjev? – budući da je Aleksej na nagovor oca kasnije napušta zbog zaljubljenosti u Katarinu, takođe dete plemenitaškog soja? Pride Nataša oslikava tešku poziciju većine žena u Rusiji sredinom devetnaestog veka.

Možda je ipak, pre svih, ponižena i uvređena Neli, koja je, po jednoj od mogućih verzija, vanbračna ćerka Valkovskog ali joj je draže bilo da zavisi od Bubnove nego od njega? Dostojevski je posebnu empatiju mogao osetiti prema malenoj epileptičarki jer je i sam, još od detinjih dana, patio od dotične bolesti, ali i prema Vanji, koja deli njegov poziv. Ovo, međutim, ne znači da su negativni likovi prikazani sasvim crno-belo. Naprotiv. Uostalom, koliko god bio zao Valkovski, rasplet drugog ljubavnog trougla u romanu, onog između Nataše, Katarine i njegovog sina, odvija se po njegovom. Isto kao što jedna od najčistijih duša romana, malena Neli, tragično umire.

Drugi, to jest prvi ljubavni trougao u romanu čine Nataša, Vanja i Aljoša. Iako usled njenog izbora prinčevića pripovedač pati, on se koristi dobrim odnosima u kakvima je ostao s oboje, kako bi nam organski preneo sve informacije bitne za priču i oslika ih vrlo plastično, sa simpatijama, iako zaslužuju i poneku zamerku. S obzirom na uvide koje tako zahvalno-nezahvalna pozicija naratora omogućuje, ovo definitivno jeste roman na osnovu kog je Niče mogao smatrati Dostojevskog najboljim mogućim psihologom. Većina aktuelnih selfhelp priručnika deluju pomalo neozbiljno kada se latimo ovog dela ruskog klasika. Ali to nije jedini anticipatorski učinak „Poniženih i uvređenih“.

Ako je uticaj Dostojevskog na egzistencijalizam široko spominjan, onda ovaj roman, u kom pripovedač neko vreme praktično prepušta naraciju svojim likovima i prividno je zaboravlja da bi joj se vratio u pravom trenutku, deluje nalik na prozu iskidanog pripovedanja kakvim su se dičile modernističke avangarde prvih decenija prošlog veka. Nataša, emancipovana žena u odnosu na sredinu, nalik je junakinji po čijem će kalupu Ibzen osamnaest godina kasnije izliti svoju legendarnu Noru. Prikaz egoizma seže još dalje: kao da je Dostojevski pre više od veka i po video šta će se dešavati s ambicijama ljudskog roda u dvadeset prvom stoleću. S te strane, a s obzirom na tvrdoću realizma kojim prikazuju ondašnju pohlepu, „Poniženi i uvređeni“ preteča su naturalizma. No, roman ima i svetlu stranu u količini emocija s kojom Vanja nastoji da zaštiti Neli ili Ihmenjev nastoji da zaštiti njega, ili onoj s kojom u narativu nastaju i nestaju ljubavni trouglovi i parovi. Snažna sentimentalna priča lišena patetike bila je jednako potrebna i romantičarskom devetnaestom veku, i digitalnom dvadeset prvom.

Autor: Domagoj Petrović