Džon Maksvel Kuci je južnoafrički autor, prvi dvostruki dobitnik u istoriji Bukerove nagrade, Nobelove nagrade za književnost 2003, kao i brojnih drugih književnih priznanja širom sveta. Rođen je 1940. u Kejptaunu, gde je završio studije matematike i književnosti. Doktorat iz lingvistike odbranio je u SAD.

Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu i karijeru univerzitetskog profesora. Najpoznatiji romani su mu: „Sramota“, „Dečaštvo“, „Životi životinja“, „Iščekujući varvare“, „Život i vremena Majkla K“, „Fo“, „Poljak“ – novela koju ovde predstavljamo. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafričkoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi.

U romanu „Poljak“ Vitold Valčikijevič, proslavljeni pijanista, interpretator Šopena, na koncertu u Barseloni, organizovanom kamerno, samo za imućne, sreće i zaljubljuje se u Beatris, udatu bogatašicu, majku odraslih sinova, potencijalnu mecenu. Beatris mu ne uzvraća ljubav istim žarom, ali je i ne odbija sasvim. Ona kao da ima zakržljalo čulo za ljubav, srce vrapca, za razliku od Vitoldovog lavljeg, hladna je i uzdržana. Ne divi se njegovoj interpretaciji Šopena, smatra je ravnodušnom, ravnom i neinventivnom. Ne razume njegov zanos jer ga nije prouzrokovala, ali izgleda da ispod površinskog leda tinja iskonska vatra, što kao čitaoci zaključujemo tek pri kraju pripovedanja. Majorka je zajednički motiv Vitolda i Beatris, ali i Šopena i Žorž Sand.

Između njih su brojne barijere – imovinski status, razlika u godinama – on ima sedamdeset i tri, ona pedeset, žive u različitim gradovima – Varšavi i Barseloni, ne govore istim jezicima, pa se sporazumevaju na engleskom, mnogo toga ne izgovorivši ili izgovorivši, ali nedovoljno precizno ili rogobatno.

Uprkos svim barijerama, rampama njihovoj ljubavi, preprekama kulturološkim, starosnim i statusnim, njihovim razgovorima izgubljenim u prevodu i nepoznavanju jezika, preovlađujućoj odsutnosti, ipak se na kraju pronalaze, ona s ove, a on s one strane groba.

Dante Aligijeri imao je svoju muzu – Beatriče, devojku koju je sreo dok je bio dečak, voleo je do kraja i učinio je besmrtnom. O njoj ceo svet zna. Čak su i nacisti poštedeli most Ponte vekio na kojem je lepa Firentinka stajala. Poljak je ostavio svojoj Beatris zaostavštinu od 84 pesme na poljskom, koje je ona dala da se prevedu na španski kako bi ih razumela. Čak i tada smatrajući njegov opus amaterskim i prozaičnim. Ipak, naposletku, kada je barijera jezika otklonjena, duh Vitolda Valčikijeviča postao joj je blizak, i sada kada ga nema, kada je mrtav, greje joj srce kao da je živ.

Motiv slučajnog susreta dvoje ljudi, umetnika i mecene, mnogo puta je opisan u literaturi. S tim što Vitoldova mecena potcenjuje umetnika, ništa ne uočava briljantno u njegovoj interpretaciji Šopena niti misli da u njegovoj poeziji ima istinskog nadahnuća. Ipak, sve čini da realizuje, makar i nakratko, njihovu fizičku ljubav. Prema njemu, koji ne krije svoje emocije, ona je suzdržana, distancirana.

Ovakav stav više govori o njoj nego o njemu. Nisam mogla da se otmem utisku da u njoj nema velikog samopoštovanja i da ga ona odbija zato što smatra da ne zaslužuje ničiju ljubav. Kuci pripoveda o tome koliko je čovek dvadeset i prvog veka anesteziran, površan, dvodimenzionalan i inertan, učauren u rutinu kao u paukovu mrežu. Ali ipak sposoban da voli kao i ljudi trinaestog i devetnaestog veka.

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres