Dokaz da je dar katkad mnogo važniji od godina svakako je Branimir Ćosić (1903–1934) srpski pisac i novinar koji je u samo trideset i jednoj godini prekratkog života uspeo da napiše tri romana i isto toliko zbirki pripovedaka. Svoj najpoznatiji roman, opsežnu ratnu ispovest „Pokošeno polje“, napisao je godinu dana pre nego što će ga pokositi tuberkuloza. Njegov legat se danas može naći u Muzeju grada Beograda.

Roman o jednoj zemlji, jednom ratu i jednoj izgubljenoj mladosti, potresno je svedočanstvo o tragičnom stradanju običnih građana u Prvom svetskom ratu koji se od prethodnog srpskog stradanja u Kosovskom boju, među turskim čadorima, među oklopima, bleskom handžara i dimiskija, samurovim dolamama i svilenim turbanima, sveo na sivilo smrti u blatu rovova, gde se razneseno meso „raspada u mirisu karbola“, u rat gladi, tifusa, cenzure... U svetu u kom ljudski život ništa ne znači, u kom stradavaju milioni, Ćosić opisuje opšte moralno posrnuće i nestanak empatije kod onih čija su srca trajno skamenjena posle preživljenih nepočinstava i ratnih strahota i grozota.

Prva knjiga prati našeg malog junaka Nenada Bajkića, koji s majkom, ujakom i bakom provodi detinjstvo u Beogradu, kad prve bombe i topovi označavaju početak Velikog rata. Ulice se razliju ljudima, podrumi se pune ženama i nejači, čitalac je odmah ubačen u sam haos prvih napada na prestonicu. Grad njegovog detinjstva ruši se i raspada oko njega zasut granatama i bombama. Opisujući rat iz prve ruke, gotovo kao u živom prenosu u kom se kadar trese dok kamerman trči s kamerom u ruci, dok se čulni nadražaji smenjuju u slikama, mirisima i zvukovima, Ćosić nam dočarava Nenadovo bekstvo iz Beograda 1914. s majkom i bakom, dok oko njih pršte kuće i krovovi, konji padaju pokošeni šrapnelom, leševi ostaju za ljudima izgnječenima u stampedu...

Ćosić nam dinamičnim pripovedačkim stilom prenosi sveopšti strah, očaj i nehumanost proizašlu iz beznađa, ali i čovečnost proizašlu iz zajedničke muke. Epske scene smenjuju se jedna za drugom poput one u kojoj čitava stanica prepuna ljudi koji po blatu i kiši prate svoju decu na front počinje da peva „Bože pravde“. U tom sivilu kratak odsjaj nade nakon pobeda u Cerskoj i Kolubarskoj bitki. Potom umesto željno očekivanih saveznika stižu neprijateljski bombarderi i topovi. Tokom opšte bežanije Nenad u gužvi i žurbi gubi dodir s porodicom i ostaje sam sred tog pakla u potpuno nepoznatim planinama.

Kasnije, po povratku u okupirani Beograd, Nenad nastavlja život pod neprijateljem u prestonici čiji su parkovi zbog gladi preorani i zasejani krompirom i suncokretom, u prestonici u kojoj nema više čak ni drvceta za vatru na kojoj bi hranu uopšte skuvali. Decu koja nisu pomrla od gladi, okupator tera da sahranjuju mrtve tifusare. Borba se vodi i daleko od fronta, borba za goli život. Tragične ljudske sudbine, potpuna beda i čemer smenjuju se sa danima u školi, uličnim skitanjima u kojima se Nenad uči snalaženju i preživljavanju.

Drugi deo knjige konačno donosi oslobođenje, ali i raznorazne posleratne smutnje i malverzacije nemoralnih profitera i ljudi spremnih da se okoriste o reparacije i ratnu odštetu na štetu naroda. Bajkića nakon rata zatičemo kao novinara u dnevnim novinama. Prebačen da pokriva dešavanja u skupštini, razotkriće aferu u koju je i njegova porodica uvučena i koja seže do samog vrha vlasti.

Lišen iluzija, ostaje suočen s pitanjem: zašto se toliko gladovalo, mučilo, robovalo, ginulo i ratovalo kad je sve ostalo isto?

Autor: Miroslav Bašić Palković