Karl Uve Knausgor kaže da je ovo „jedna od najboljih i najvažnijih knjiga našeh vremena“. I lako je biti saglasan sa njim. Ovo jeste možda Handkeovo najintrigantnije delo. Autobiografski roman od stotinak stranica snažno čitaoca povuče u vir svežih sećanja jednog sina. Handke priča sopstvenu priču. Nekoliko nedelja posle samoubistva majke, odlučuje da napiše sećanja na tu neverovatnu ženu, koju je voleo, koja ga je volela, ali čiji život i sudbina behu takvi da su joj neprekidno brisali ličnu stvarnost, privatni život, identitet. Handke kao da želi da ovom romanesknom autoanalizom objasni kako se dogodilo da ta, gotovo nevidljiva žena, čiji je život pokrio nacističku eru, rat i posleratnu potrošačku krizu, sazri do strašnog zaključka: „Uopšte više nisam ljudsko biće.“ O da, moguće je da čovek, žena pogotovo, živi, a da to nije... I Handke zaranja u njeno detinjstvo i mladost. Kada ostane trudna sa oženjenim čovekom (Handkeov otac), u devetom mesecu se udaje za drugog koji želi da je venča i u visokoj trudnoći, jer je čeka čitav život. To čekanje nju zaslepljuje, neko vreme živi od te jedne reči. Ali, njena egzistencija kao da je neprekidno udaljava od nje same, suštine njenog bića, mesta odakle ona u sebi može da dopre do svog autentičnog bića. Kao da se samoubistvo priprema, godinama, decenijama unazad. Handke počinje da primećuje sveprisutnost bola, naročito kad posluje u kuhinji, jer ga to podseća na nju. Seća se da je kao dete majka bila mesečarka, pada mu na um nečija rečenica da „možda postoje nove, neslućene vrste očaja kakve mi ne poznajemo“, sanja je i u tom snu ona ima još jedno lice, koje je, takođe, prilično oronulo. Evo remek-dela o bolu, ljubavi i smrti. Tople preporuke.

Autor: Sanja Domazet
Izvor: Politika