Pisac koji već duže ne piše poziva prijatelje na Moravu, gde je usidren brod čiji naziv daje naslovnu sintagmu ovom romanu i koji glavnom junaku u poslednjih desetak godina pruža dom i pribežište. Već u takvoj postavci kriju se dva bitna poetička sredstva ove knjige: a) tema bega i, s obzirom da je posredi zapravo poziv na zajedničko putovanje, traženja središta i b) postupak saspensa koji se ne postiže ustaljenim sredstvima dramaturškog konflikta već putem iznenađenja i začudnosti. Naime, poziv prijateljima na ovako dinamično druženje je sasvim neočekivan, a na „Moravskoj noći“ ih osim domaćina dočekuje i žena što je neobično, budući da je njegov odnos prema suprotnom polu veoma složen. Uz potonje književno sredstvo čitalac se automatski susreće sa paradoksom kao možda najznačajnijim poetičkim i predmetnim motivom ovog romana: glavni junak je apatrid i begunac od društva, što znači i usamljenik, ali u isti mah prividno gubi tu nezavisnost bliskošću sa ženom. U čitavoj knjizi paradoks je bitna figura jer on ne biva razrešen onda kad to doprinosi plodnoj oniričnosti štiva a oni što autoru, posebno otkako je dobio Nobelovu nagradu, svakim povodom traže logičku (i moralnu) dlaku u jajetu, moraju ostati razočarani: s obzirom na složenost odnosa glavnog junaka i glavne junakinje, njihova bliskost ne sprečava dva bića da ostanu dva nesinhronizovana i neiskomunicirana bića, prisna telesno ali ne i mentalno, dve nezavisne jedinke koje, kao i prijatelje koji putuju s njima, i pored fizičke blizine najviše povezuje odvojen, lični doživljaj svih pitanja koja plovidba brodom pre svega kroz Srbiju, Španiju i Nemačku nosi: teme bega i traženja središta, genealoških i istorijskih korena, potrage ličnosti za samom sobom u izmicanju bezgraničnoj opasnosti. Uostalom, u knjizi je srazmerno više od dijaloga kojim bi se svakako lakše došlo do nekog idejnog (kolektivnog) konsenzusa, zastupljena forma monologa. Uvo uopšte ne znači da je glavni junak monoman koji bira saputnike da bi mu bili puka publika: on ih bira po sličnosti, jer su i oni marginalci koje je društvo osudilo na nezavisnost i pomaže im – jednako kao i sebi – da tu svoju nezavisnost osveste putovanjem i, rekli smo, formiranjem zasebnih zaključaka o nizu pitanja humane egzistencije. Sigurno je kako činjenica da putovanje počinje tamo gde se i završava – na Moravi – osim pravilne cirkularne forme priči omogućuje da pominjani zaključci dobiju novu naknadnu boju, osim da postanu doslovno zaokruženi.

Saspens se posebno potcrtava pitanjem šta je, u slučaju glavnog  junaka, bezgranična opasnost: pisanje, učešće u društvu, beg od njega, ili pominjane teme i motivi koje ova knjiga propituje. Naivan čitalac bi se u odgovoru na to pitanje najlakše opredelio za prividnu opciju da je opasnost onome ko je odviknut od žena u tome da se pokušava privići na jednu, konkretnu, ali valjda je u dosadašnjem toku teksta razjašnjeno da odnos glavno dvoje junaka ne preti njihovoj supstancijalnoj nezavisnosti. Na kraju krajeva, misija apsolutno nesporno velikog pisca kakav je Peter Handke i jeste da uobičajena književna sredstva koristi na neuobičajen način koji će neizbežno zavarati nevične ili zlurade, a iskusnim, otvorenim ili bar dobronamernim čitaocima omogućiti da sopstvenom intuicijom dopru do skrivenih piščevih poruka iz kojih će, mešajući ih sa ličnim životnim iskustvima i okolnostima, kao i svi likovi „Moravske noći“, doći do novih a zasebnih egzistencijalnih saznanja.

Autor: Domagoj Petrović