Prikaz romana „Papir“: Na Šeherezadinom putu
Najbolji klasični muzičar u savremenoj srpskoj prozi rešio je da nas u narednih nekoliko godina drži u napetom književnom stanju.
Svirajući majstorskim rečenicama, Goran Petrović počeo je da objavljuje niz romana koji će se u jednom trenutku sabrati u manje ili više povezanu celinu. Pored ostalog, zaplet nastaje i u iščekivanju ishoda hoće li ovaj poduhvat po obimu premašiti „Zlatno runo“ Borislava Pekića i time preuzeti titulu najdužeg romana srpske književnosti. Što se kvaliteta tiče, na osnovu dva objavljena romana, deluje da Petrovićev serijal, ako nije povezaniji, jeste stilski koncentrisaniji i stroži u selekciji građe koja bi trebalo da evocira vreme od srednjeg veka do naših dana.
Za razliku od brojnih efemernih književnih pojava, Petrović ume da piše o pisanju kao da mu život presudno od toga zavisi. Prvi deo romaneskne delte, „Papir (sa vodenim znakom)“, sitnim vezom o „juvelirski“ spravljanom papiru u italijanskom gradiću Amalfiju stvara krupnu i stabilnu alegoriju, gde se najvažnija sadržina otkriva u samom procesu materijalizacije ideje.
Goran Petrović u „Papiru“ još se u nečemu oslanja na Borislava Pekića: na spektakularnu dvosmernu ironiju u tretmanu umetničkog poziva. Roman na prvi pogled okončava u otrovnoj parodiji beskorisnosti hodočašća pisaca s početka 15. veka, ali u tome sve vreme ravnopravno opstojava i pohvala božanstvenoj komediji pisanja.
Ne toliko karakteristično za autora, predstavljeni svet u „Papiru“ vrca i od raskalašnog renesansnog humora, u čemu se ističe pripovest o promiskuitetnoj kraljici Đovani Nezasitoj.
Bez obzira na alegorijske uloge, likovi su kod autora oduvek bili i mimetički važni. U tom smislu, „Papir“ nema skladno pakovanje poput „Sitničarnice ’Kod srećne ruke’“. Odlično je oblikovan, recimo, čedni i nespretni vojnik Nino, ali je kraljičin ljubavnik Pandolfo ostao programski nedorečen. Čini se i da je sam lik pohotne kraljice s namerom nedovršen. U jednom času daje se nagoveštaj da postoji još narativnih rukavaca njene razvratne odiseje, ali se kasnije to ili zaboravi ili otpremi za naredne tomove.
Bude li imao dovoljno grandiozne koncentracije da do kraja uveže sve konce raspredenih priča, Goran Petrović će, Šeherezadi nalik, simfonijom ispuniti hiljadu i dva dana srpske književnosti.
Autor: Igor Perišić
(Emitovano u „Kulturnom centru“ RTS-a, 7. decembra 2022)
Svirajući majstorskim rečenicama, Goran Petrović počeo je da objavljuje niz romana koji će se u jednom trenutku sabrati u manje ili više povezanu celinu. Pored ostalog, zaplet nastaje i u iščekivanju ishoda hoće li ovaj poduhvat po obimu premašiti „Zlatno runo“ Borislava Pekića i time preuzeti titulu najdužeg romana srpske književnosti. Što se kvaliteta tiče, na osnovu dva objavljena romana, deluje da Petrovićev serijal, ako nije povezaniji, jeste stilski koncentrisaniji i stroži u selekciji građe koja bi trebalo da evocira vreme od srednjeg veka do naših dana.
Za razliku od brojnih efemernih književnih pojava, Petrović ume da piše o pisanju kao da mu život presudno od toga zavisi. Prvi deo romaneskne delte, „Papir (sa vodenim znakom)“, sitnim vezom o „juvelirski“ spravljanom papiru u italijanskom gradiću Amalfiju stvara krupnu i stabilnu alegoriju, gde se najvažnija sadržina otkriva u samom procesu materijalizacije ideje.
Goran Petrović u „Papiru“ još se u nečemu oslanja na Borislava Pekića: na spektakularnu dvosmernu ironiju u tretmanu umetničkog poziva. Roman na prvi pogled okončava u otrovnoj parodiji beskorisnosti hodočašća pisaca s početka 15. veka, ali u tome sve vreme ravnopravno opstojava i pohvala božanstvenoj komediji pisanja.
Ne toliko karakteristično za autora, predstavljeni svet u „Papiru“ vrca i od raskalašnog renesansnog humora, u čemu se ističe pripovest o promiskuitetnoj kraljici Đovani Nezasitoj.
Bez obzira na alegorijske uloge, likovi su kod autora oduvek bili i mimetički važni. U tom smislu, „Papir“ nema skladno pakovanje poput „Sitničarnice ’Kod srećne ruke’“. Odlično je oblikovan, recimo, čedni i nespretni vojnik Nino, ali je kraljičin ljubavnik Pandolfo ostao programski nedorečen. Čini se i da je sam lik pohotne kraljice s namerom nedovršen. U jednom času daje se nagoveštaj da postoji još narativnih rukavaca njene razvratne odiseje, ali se kasnije to ili zaboravi ili otpremi za naredne tomove.
Bude li imao dovoljno grandiozne koncentracije da do kraja uveže sve konce raspredenih priča, Goran Petrović će, Šeherezadi nalik, simfonijom ispuniti hiljadu i dva dana srpske književnosti.
Autor: Igor Perišić
(Emitovano u „Kulturnom centru“ RTS-a, 7. decembra 2022)
