Prikaz romana Paola Konjetija „Osam planina“
Kada sam razmenjivala utiske sa drugim čitaocima romana „Osam planina“ Paola Konjetija (1978), koju je sa italijanskog jezika za naše čitaoce prevela Gordana Breberina, činilo mi se da stojimo na nekom planinskom vrhu i slušamo odjek jednog te istog uzvika. Svako od nas je čuo ono što mu je bilo najlakše da prepozna, ono što ga je nadublje dotaklo iz ovog snažnog, na veoma suptilan način ispripovedanog dela. I nema onog koji nije bio u pravu, jer dobra književna dela nastavljaju da žive u nama poput eha koji zavisi od prepreka i useka koji postoje u našoj duši, u našem poimanju sveta.
Zato su u pravu bili oni moji sagovornici koji su tvrdili da je ovo priča o opčinjavajućim i zastrašujućim moćima prirode, o čovekovoj suštinskoj i iskonskoj vezi sa njom, o bogohulnoj, ali pre svega samorazarajućoj ljudskoj težnji da je osvoji i pokori. Ali, u pravu su bili i oni čitaoci koji su delo ispripovedano u mirnom, ujednačenom ritmu, koji uistinu podseća na tempo kojim se kreće povorka iskusnih planinara, ne zaboravljajući da se uspon savlađuje upornošću i dobro raspoređenom snagom, a ne brzinom, doživeli kao priču o ljudima, a ne o planinama; o sličnostima i razlikama među bližnjima, ali i onim iznenadnim odronima koji ih doživotno razdvoje.
Ipak, bez izuzetka, sve nas je zaokupila priča o bračnom paru Gvasti, čija je ljubav započela u rodnim Dolomitima početkom osme decenije 20. veka. Uprkos tragičnim okolnostima koje su bile prepreka ovoj ljubavi, oni se venčavaju i zauvek napuštaju rodni kraj. Nastanivši se u bučnom i prenaseljenom Milanu, svoju nostalgiju i opčinjenost planinama, svoju težnju za tišinom i prostranstvom, leče odlazeći u planine. Boravak u tihim predelima koje Konjeti opisuje sa izuzetnom ljubavlju i znanjem, otkriće i suštinske razlike među njima. Za mladog milanskog hemičara planina će značiti osvajanje vrha, hitanje ka alpskim glečerima, agonsku borbu sa samim sobom, sa vlastitim ograničenjima, dok će mlada žena, zaposlena kao socijalna radnica, slobodno vreme provoditi u posmatranju divljih, ali prelepih predela, posvećena uživanju u harmoniji, brizi za druga živa bića i samoposmatranju. Svoju ljubav prema planinskim vrhovima, preneće kao vrstu dragocenog nasledstva i na sina Pjetra. Dečakovo poznanstvo sa vršnjakom iz alpskog seoceta Grane, ipak, za većinu čitalaca je istinsko težište Konjetijevog romana. Njegov odnos sa Brunom, malim, upornim i spretnim pastirom, autor prati od detinjstva do srednjih godina: oni zajedno otkrivaju prirodu, njene zagonetke, uživaju u novim saznanjima. Sazrevajući jedan uz drugog, oni stasavaju u ljude koji su kao dve strane iste planinske litice, bliski, ali jedan za drugog i nedokučivi u isti mah.
Konjetijev roman se čita baš kao da se penjemo uz planinu: korak po korak, uz stalna zastajkivanja da bismo predahnuli, ali i zastali pred neopisivom lepotom ili sakupili novu snagu da nastavimo dalje na putu ka lepoti, ka vlastitoj suštini, prema smislu za kojim tragamo. Ostati u mestu tragajući po samom sebi ili lutati po svetu sa mišlju o mestu polaska, suštinski, jesu dva načina da se proživi vek, ali uistinu nisu različiti koliko nam se na prvi pogled može učiniti.
Autor: Olivera Nedeljković
Zato su u pravu bili oni moji sagovornici koji su tvrdili da je ovo priča o opčinjavajućim i zastrašujućim moćima prirode, o čovekovoj suštinskoj i iskonskoj vezi sa njom, o bogohulnoj, ali pre svega samorazarajućoj ljudskoj težnji da je osvoji i pokori. Ali, u pravu su bili i oni čitaoci koji su delo ispripovedano u mirnom, ujednačenom ritmu, koji uistinu podseća na tempo kojim se kreće povorka iskusnih planinara, ne zaboravljajući da se uspon savlađuje upornošću i dobro raspoređenom snagom, a ne brzinom, doživeli kao priču o ljudima, a ne o planinama; o sličnostima i razlikama među bližnjima, ali i onim iznenadnim odronima koji ih doživotno razdvoje.
Ipak, bez izuzetka, sve nas je zaokupila priča o bračnom paru Gvasti, čija je ljubav započela u rodnim Dolomitima početkom osme decenije 20. veka. Uprkos tragičnim okolnostima koje su bile prepreka ovoj ljubavi, oni se venčavaju i zauvek napuštaju rodni kraj. Nastanivši se u bučnom i prenaseljenom Milanu, svoju nostalgiju i opčinjenost planinama, svoju težnju za tišinom i prostranstvom, leče odlazeći u planine. Boravak u tihim predelima koje Konjeti opisuje sa izuzetnom ljubavlju i znanjem, otkriće i suštinske razlike među njima. Za mladog milanskog hemičara planina će značiti osvajanje vrha, hitanje ka alpskim glečerima, agonsku borbu sa samim sobom, sa vlastitim ograničenjima, dok će mlada žena, zaposlena kao socijalna radnica, slobodno vreme provoditi u posmatranju divljih, ali prelepih predela, posvećena uživanju u harmoniji, brizi za druga živa bića i samoposmatranju. Svoju ljubav prema planinskim vrhovima, preneće kao vrstu dragocenog nasledstva i na sina Pjetra. Dečakovo poznanstvo sa vršnjakom iz alpskog seoceta Grane, ipak, za većinu čitalaca je istinsko težište Konjetijevog romana. Njegov odnos sa Brunom, malim, upornim i spretnim pastirom, autor prati od detinjstva do srednjih godina: oni zajedno otkrivaju prirodu, njene zagonetke, uživaju u novim saznanjima. Sazrevajući jedan uz drugog, oni stasavaju u ljude koji su kao dve strane iste planinske litice, bliski, ali jedan za drugog i nedokučivi u isti mah.
Konjetijev roman se čita baš kao da se penjemo uz planinu: korak po korak, uz stalna zastajkivanja da bismo predahnuli, ali i zastali pred neopisivom lepotom ili sakupili novu snagu da nastavimo dalje na putu ka lepoti, ka vlastitoj suštini, prema smislu za kojim tragamo. Ostati u mestu tragajući po samom sebi ili lutati po svetu sa mišlju o mestu polaska, suštinski, jesu dva načina da se proživi vek, ali uistinu nisu različiti koliko nam se na prvi pogled može učiniti.
Autor: Olivera Nedeljković
