Prikaz romana „Pakrac“: Nastanak i uspon mentalne bolesti u romanu
Novi roman Vladana Matijevića „Pakrac“ ovenčan je Nagradom „Beogradski Pobednik“ za najbolji roman objavljen na srpskom jeziku 2023. godine. Ispravnost odluke žirija možemo potvrditi nesumnjivim jezičkim umećima i rafiniranim stilom pisca. Naziv romana „Pakrac“ upućuje na grad koji je u kolektivnom sećanju poznat po ratnim događajima, samim tim asocira na zlo. Pisac je radnju romana podelio na dva vremenska toka, na prošlost u ratom zahvaćenom Pakracu i na sadašnjost u ništa manje opasnom Beogradu. Junak kojeg je pisac izabrao da bude glavni jeste tip povratnika iz rata, ali bez herojskog naboja koji nosi takva tematika, već je on zapravo antijunak. Sinopsis je, pretpostavljam, već poznat čitalačkoj publici: glavni junak provodi dane pred pijacom Đeram, uzvikuje slogane sa hoklice u društvu marginalnih likova. Protagonista živi u garsonjeri na Zvezdari, doušnik je inspektora Vasovića i poseduje pozamašnu kolekciju oružja.
Na način pripovedanja umnogome utiče i stanje svesti glavnog junaka, koje je pomućeno („Prošlost i sadašnjost mi se ponekad mešaju, ali to nije strašno“). Narator se ispoveda, ili bolje rečeno, podseća doživljaja njegovog ratnog druga Pepija iz rata u Pakracu. Završetak pripovedanja o ratnim događajima obeležava bajalicom ili lozinkom koja se refrenski ponavlja: „svinje, pacovi, vrane, crvi“. Kao lajtmotiv se ponavlja pitanje zašto se prijavio da ide u Pakrac i dobrovoljno iskusi strahote rata. Antitetički, junak postavlja pitanje, daje negativan odgovor (ljubavni jadi, najčešće), ali izbegava da da pozitivan. Na taj način čitalac primećuje da vrednost ove priče nije samo u priči, nego i u ćutanju o njoj. Osim ratnih sećanja, junak pripoveda i o svom odrastanju, odnosu s roditeljima i bivšom devojkom Žanom.
Roman započinje otkrivanjem čudovišnog plana glavnog junaka: „Rešio sam, Pepi, nekog da ubijem.“ Nameru za ubistvo junak ispoveda Pepiju, što ukazuje na prisnost i poverenje između dvojice prijatelja. Motivacija za dijaboličan plan je želja junaka da se uklopi u beogradski milje, koji ocenjuje kao svirep („da bi preživeo u njemu [Beogradu], moraš i sam biti takav“). Zaključak da je svirep izvodi iz crne hronike, lektire koju revnosno čita i kataloški niže između pripovedanja. U nastavku ispovedi protagoniste vidimo da je namera da ubije ustanovljena i da samo čeka pravi trenutak da se izvrši. Obrt u radnji romana se dešava kada namereno ubistvo ne počini protagonista, već sam Pepi.
Nameru koju je najavio na početku romana junak ostvaruje, ali sa ličnim motivom. Kako je protagonista povratnik iz rata, značajna je činjenica da je želeo da ostane anoniman. Želja za anonimnošću predlaže pretpostavku da je junak činio zločine u Pakracu. Junakovu želju da se drži nepoznatim osujećuje lik sitnog dilera Smajlija, koji ga kao u antičkoj drami prepoznaje prema njemu jasnom znamenju. Čudno je što ga ne zove njegovim imenom, nego imenom njegovog druga Pepija („Tebe su zvali Pepi, rekao je“). Kao doktor Džekil i mister Hajd, protagonista i Pepi započinju seriju ubistava. Prvo ubijaju Smajlija da ne bi drugima ispričao da ga je sreo. Ostala su se samo lančano nadovezala, kao puko prikrivanje svedokâ Smajlijevog smaknuća (Brat, novinar Šušumiga i Pošušnjara, mladić i doberman, Jaki, prosjak Drago).
Važno je još istaći i značaj prijateljstva glavnog junaka sa najstarijim drugom i saborcem Pepijem. Junak se upoznao sa Pepijem u Pakracu, ali nisu bili u istoj četi. Na prisan odnos junaka i Pepija uticala je zaštita koju je junak uživao od trenutka kad je stupio u četu: „Ali ti si, Pepi, ponovo sve preuzeo na sebe, isto kao kad si ispod tamnog pakračkog neba na neistražen teren zakoračio umesto mene.“
Protagonista je među ratnim drugovima, prema svojim rečima, bio kukavica i neugledan. Bez obzira na svoj sud, drugi su počeli u isto vreme da ga odobravaju i zaziru od njega, zbog sličnosti sa Pepijem („Verovatno su na promenu njihovog mišljenja uticale tvoje posete i tvoja blizina“). Kad mu je bio potreban, Pepi se stvarao pored njega „u momentima kritičnim po nečiji život“ i „uvek bez najave“ i „prosto nestao, onako kako samo ti znaš“. Ali, takođe su ga se bojali i gnušali zbog sadizma pri ubijanju neprijatelja („Svi su od tih scena okretali glavu, jedan od naših se onesvestio“).
Iz mozaičnih iskaza glavnog junaka možemo da zaključimo da on nije pouzdan pripovedač. Sam za sebe tvrdi da je bezazlen, ali planira ubistvo, koje pritom ispoveda čoveku koji je „telepatski izvršio uticaj na njega“. Niz nepovezanih tvrdnji glavnog junaka predlaže ideju da Pepi u stvari ne postoji, već da junak „umišlja svog prijatelja“, kako ocenjuje junakov doktor Teodosić. Tada uviđamo da je Pepi jedan od glasova koje junak čuje i da je sam počinio zlodela koja je pripisao Pepiju. Doktor Teodosić nije naveo tačnu dijagnozu glavnog junaka, jer junak to sam zna. Ali sudeći prema ponuđenim simptomima, nudi se zaključak da se junak ima poremećaj dvojne ličnosti ili šizofreniju. Simptomi bolesti protagoniste su artistički uobličeni motivima crnih ptice i žagor koje samo on čuje (Pepi, Štreberka sa Medveščaka). Sa uvidom u psihološko stanje glavnog junaka, shvatamo da pred sobom imamo novi tip (anti)junaka u srpskoj književnosti. Antijunak Vladana Matijevića jeste serijski ubica koji svoj lanac ubistava pripisuje nekom drugom, unutar sebe.
Uporedo sa pričom o šizofrenom junaku koji ubija prijatelje i komšije a da toga nije ni svestan, pisac nam daje kritiku savremenog društva putem glavnog junaka, kao i kritiku jezika koji danas koristimo. Junak vidi trenutno stanje u državi kao toliko teško da se na svim strukturama vidi „tinjajuće nezadovoljstvo“ pritisnutog naroda. Narod nezadovoljstvo ispoljava monstruoznostima, koje junak nalazi u čituljama, ali i čuje usput iz tuđih razgovora. Zbog junakovog nabrajanja samo jedne vrste novinskih članaka, postavlja se pitanje da li je narod zaista postao zao ili junak čita samo jednu vrstu lektire. Pored nepovoljnog stanja u državi junak nastupa i kao lingvista, te kritikuje upotrebu jezika. Primećuje da jezik kojim se danas koristimo sveden na četiri reči, „super“, „ekstra“, „vrh“ i „dno“. Upotreba jezika u romanu se treba posmatrati i u slučaju devojke Ire, koja je kontrastirana protagonisti. Ira svoju pobunu protiv sistema izražava pisanim putem, grafitima koje ispisuje po zidovima Beograda („Naši vladari traže pravo prve noći“), dok junak izvikuje reči u koje i ne veruje. Pošto su njene reči materijalizovane i na zidovima, ali i delima (krađa dokumenata), Ira odgovara za njih (pada u kandže inspektoru Vasoviću). Na taj način primećujemo da je Irina pobuna iskrenija od protagonistine, koji ne odgovara za svoje reči kao ni za dela.
U svetlu upotrebe jezika primećujemo da junak ima određenu jezičku maštu koju koristi u davanju nadimaka drugim junacima. Novinara koji se vrzma oko pijace Đeram i intervjuiše prosjaka Draga, junak naziva Šušumiga i Popušnjara. U tom dvojnom nadimku se može osetiti podrugljivost junaka prema liku novinara i poslu kojim se bavi. Naziva ga onomatopejskim izrazom za zvuk šuškanja novina, ali i dodvoravanja vlasti. Pratnju pobunjenice Ire junak naziva takođe dvojnim nadimkom, Tom i Džeri, aludirajući na njihovu nerazdvojnost. Jednu od epizodnih junakinja, pevačicu koju je Pepi silovao u Pakracu junak naziva „Amarkord“, što u prevodu sa italijanskog znači „sećam se“. Nadimak ukazuje na motiv prepoznavanja koji smo imali kod Smajlija, pošto ga je pevačica prepoznala kada je junak tvrdio da je zločin učinio Pepi. Slučaj sa pevačicom je još jedan dokaz da junak ne može zauvek da krivi Pepija za svoje zločine. Značajno je uvideti da je najkreativniji nadimak koji je protagonista kreirao je, naravno, Pepijev. Pepijev nadimak treba posmatrati u simbolici njegove uloge u životu junaka. Kako je nadimak Pepi nastao od imena Petar, što znači stena, primećujemo da se junak u biti oslanja na Pepija. Kad sam ne može da donese odluku, pušta Pepija da odluči i deluje umesto njega. Pepijev glas je u istoj meri zanimljiv, jer ga koristi da bi davao naredbe i uputstva glavnom junaku. Na taj način govori kratko i jasno koristeći samo dve do tri reči. A još jasnije se izražava odsustvom reči, kad ćuti.
Naveli smo da je motiv prepoznavanja važan za pripovest, jer osnovnu fabulativnu nit čine ubistva onih junaka koji su protagonistu prepoznali ili mogli da prepoznaju kao ubicu. Shodno tome, treba obratiti pažnju i na druge motive u ovom romanu koji potiču iz antike. Kako su i Pakrac i Beograd simbolički predstavljeni kao pandemonijum, junaci su najčešće upoređeni sa bićima koja pripadaju podzemnom svetu. Protagonista je serijski ubica i antijunak, samim tim predstavljen je kao demon. Sam primećuje da Pepi ima zastrašujuće oči, hramlje kao htonski bog Dažbog i nosi bajonet svuda sa sobom pri kraju romana. Vija kao zao duh po ulicama Beograda sve koji su ga prepoznali, a oni ili beže kao furije (Miljana) ili mu se suprotstvaljaju kao Rom Jaki. U atmosferu pakla se uklapa i inspektor Vasović koji je okarakterisan kao sudija Minoj u Hadu, jer dočekuje i maltretira našeg glavnog junaka u policijskoj stanici. U nekolikim scenama u romanu su i pozornica i radnja konstruisane kao pravi pakao. Tri scene iz beogradske atmosfere, bilo da su uobličene junakovom pomerenom maštom ili stvarne, deluju kao da u demonskom svetu. Kada se junak šeta i naiđe na grupu devojaka, uplašen ih zamišlja kao bahantkinje koje ga napadaju i rastržu. Zatim, u junakovom pohodu na mladića sa dobermanom, mladić i pas podsećaju demona koji vodi Kerbera iz Hada. Mladićevi poznanici su oslikani kao demoni koji odvlače golog mladića u garažu podobnu paklu. Konačno, scena u kojoj glavni junak spaljuje benzinom prosjaka Draga u podzemnom prolazu, zbog vatre i mraka sliče podzemom svetu.
Treba primetiti dramski potencijal romana zbog junakove strasti prema glumi i filmu, ali i kompozicije dela. Prema svojim rečima, junak je talentovan glumac, zbog čega je i hteo da upiše glumu. Nije uspeo, te je upisao ekonomiju, ali bez obzira na životni poziv, junak svakog dana glumi. Napravio je pozivom da na pijaci Đeram staje na hoklicu kao na pozornicu i glumi pred ljudima koji su u tom trenutku njegova publika. Junak glumi čoveka koji podržava vlast, ali joj ne veruje, vrši masovna ubistva pripisujući ih nekom drugom. Na koncu, ističemo činjenicu koja je najvažnija za karakter glavnog junaka, pretvara se da ne zna pravi razlog zašto je otišao u Pakrac, a pred njim je non-stop.
Prema doživljajima iz Pakraca koji su ostavili ožiljak na svest junaka i kojih se svakodnevno priseća, suvislo je reći da junak nosi dramu u sebi. Ne možemo ga smatrati tragičkom ličnošću jer nije dobar čovek, zbog čega nema govora o tragediji u ovom delu. Ali zbog kompozicije romana kao monologa, jer pred Pepijem junak ispoveda ratne doživljaje, razmišljanja i planove, možemo govoriti o dramskom karakteru ovog romana. Možda je najveća predstava, ako možemo tako da je nazovemo, na kraju pripovesti. Kao u košmaru, kako ga sam naziva, junak beži od Pepija i skriva se od njega da ga ne bi ubio, naizmenično u hotelu i u svom stanu. Kao što su simptomi junakove bolesti umetnički uobličeni, isto tako je i njegova smrt dobila oblik umetničkog dela. Junak je, kao u antičkoj drami, sam presudio sebi stavivši bajonet na grlo, i usled bola priznao sebi da je Pepi on sam. Sa bolom sečiva junak priznaje sebi da je otišao u Pakrac jer je želeo da upozna Pepija, odnosno, da postane on. Kako su ga zvuci mučili celoga života, simbolično, smrt je došla kao oslobođenje od zvuka. Poslednje što je čuo bio je zveket sopstvenog oružja, kao atributa antičkog ratnika.
Ovaj roman pored svojih nesumnjivih umetničkih kvaliteta, jeste odlična studija nastanka i uspona mentalne bolesti. Verno su prikazani način na koji može da razmišlja osoba koja je doživela traumu rata, kao i traumu suočavanja sa svojim nasilnim porivima. Ali vrednost Pakraca nije samo u psihološkom sloju već u pripovednom. Način na koji junak ispoveda svoju priču o najstrašnijim zločinima osvaja zbog čistog ljudskog aspekta, straha i velike unutrašnje borbe sa zlom u sebi.
Autor: Tanja Milenković
Izvor: Eckermann
Na način pripovedanja umnogome utiče i stanje svesti glavnog junaka, koje je pomućeno („Prošlost i sadašnjost mi se ponekad mešaju, ali to nije strašno“). Narator se ispoveda, ili bolje rečeno, podseća doživljaja njegovog ratnog druga Pepija iz rata u Pakracu. Završetak pripovedanja o ratnim događajima obeležava bajalicom ili lozinkom koja se refrenski ponavlja: „svinje, pacovi, vrane, crvi“. Kao lajtmotiv se ponavlja pitanje zašto se prijavio da ide u Pakrac i dobrovoljno iskusi strahote rata. Antitetički, junak postavlja pitanje, daje negativan odgovor (ljubavni jadi, najčešće), ali izbegava da da pozitivan. Na taj način čitalac primećuje da vrednost ove priče nije samo u priči, nego i u ćutanju o njoj. Osim ratnih sećanja, junak pripoveda i o svom odrastanju, odnosu s roditeljima i bivšom devojkom Žanom.
Roman započinje otkrivanjem čudovišnog plana glavnog junaka: „Rešio sam, Pepi, nekog da ubijem.“ Nameru za ubistvo junak ispoveda Pepiju, što ukazuje na prisnost i poverenje između dvojice prijatelja. Motivacija za dijaboličan plan je želja junaka da se uklopi u beogradski milje, koji ocenjuje kao svirep („da bi preživeo u njemu [Beogradu], moraš i sam biti takav“). Zaključak da je svirep izvodi iz crne hronike, lektire koju revnosno čita i kataloški niže između pripovedanja. U nastavku ispovedi protagoniste vidimo da je namera da ubije ustanovljena i da samo čeka pravi trenutak da se izvrši. Obrt u radnji romana se dešava kada namereno ubistvo ne počini protagonista, već sam Pepi.
Nameru koju je najavio na početku romana junak ostvaruje, ali sa ličnim motivom. Kako je protagonista povratnik iz rata, značajna je činjenica da je želeo da ostane anoniman. Želja za anonimnošću predlaže pretpostavku da je junak činio zločine u Pakracu. Junakovu želju da se drži nepoznatim osujećuje lik sitnog dilera Smajlija, koji ga kao u antičkoj drami prepoznaje prema njemu jasnom znamenju. Čudno je što ga ne zove njegovim imenom, nego imenom njegovog druga Pepija („Tebe su zvali Pepi, rekao je“). Kao doktor Džekil i mister Hajd, protagonista i Pepi započinju seriju ubistava. Prvo ubijaju Smajlija da ne bi drugima ispričao da ga je sreo. Ostala su se samo lančano nadovezala, kao puko prikrivanje svedokâ Smajlijevog smaknuća (Brat, novinar Šušumiga i Pošušnjara, mladić i doberman, Jaki, prosjak Drago).
Važno je još istaći i značaj prijateljstva glavnog junaka sa najstarijim drugom i saborcem Pepijem. Junak se upoznao sa Pepijem u Pakracu, ali nisu bili u istoj četi. Na prisan odnos junaka i Pepija uticala je zaštita koju je junak uživao od trenutka kad je stupio u četu: „Ali ti si, Pepi, ponovo sve preuzeo na sebe, isto kao kad si ispod tamnog pakračkog neba na neistražen teren zakoračio umesto mene.“
Protagonista je među ratnim drugovima, prema svojim rečima, bio kukavica i neugledan. Bez obzira na svoj sud, drugi su počeli u isto vreme da ga odobravaju i zaziru od njega, zbog sličnosti sa Pepijem („Verovatno su na promenu njihovog mišljenja uticale tvoje posete i tvoja blizina“). Kad mu je bio potreban, Pepi se stvarao pored njega „u momentima kritičnim po nečiji život“ i „uvek bez najave“ i „prosto nestao, onako kako samo ti znaš“. Ali, takođe su ga se bojali i gnušali zbog sadizma pri ubijanju neprijatelja („Svi su od tih scena okretali glavu, jedan od naših se onesvestio“).
Iz mozaičnih iskaza glavnog junaka možemo da zaključimo da on nije pouzdan pripovedač. Sam za sebe tvrdi da je bezazlen, ali planira ubistvo, koje pritom ispoveda čoveku koji je „telepatski izvršio uticaj na njega“. Niz nepovezanih tvrdnji glavnog junaka predlaže ideju da Pepi u stvari ne postoji, već da junak „umišlja svog prijatelja“, kako ocenjuje junakov doktor Teodosić. Tada uviđamo da je Pepi jedan od glasova koje junak čuje i da je sam počinio zlodela koja je pripisao Pepiju. Doktor Teodosić nije naveo tačnu dijagnozu glavnog junaka, jer junak to sam zna. Ali sudeći prema ponuđenim simptomima, nudi se zaključak da se junak ima poremećaj dvojne ličnosti ili šizofreniju. Simptomi bolesti protagoniste su artistički uobličeni motivima crnih ptice i žagor koje samo on čuje (Pepi, Štreberka sa Medveščaka). Sa uvidom u psihološko stanje glavnog junaka, shvatamo da pred sobom imamo novi tip (anti)junaka u srpskoj književnosti. Antijunak Vladana Matijevića jeste serijski ubica koji svoj lanac ubistava pripisuje nekom drugom, unutar sebe.
Uporedo sa pričom o šizofrenom junaku koji ubija prijatelje i komšije a da toga nije ni svestan, pisac nam daje kritiku savremenog društva putem glavnog junaka, kao i kritiku jezika koji danas koristimo. Junak vidi trenutno stanje u državi kao toliko teško da se na svim strukturama vidi „tinjajuće nezadovoljstvo“ pritisnutog naroda. Narod nezadovoljstvo ispoljava monstruoznostima, koje junak nalazi u čituljama, ali i čuje usput iz tuđih razgovora. Zbog junakovog nabrajanja samo jedne vrste novinskih članaka, postavlja se pitanje da li je narod zaista postao zao ili junak čita samo jednu vrstu lektire. Pored nepovoljnog stanja u državi junak nastupa i kao lingvista, te kritikuje upotrebu jezika. Primećuje da jezik kojim se danas koristimo sveden na četiri reči, „super“, „ekstra“, „vrh“ i „dno“. Upotreba jezika u romanu se treba posmatrati i u slučaju devojke Ire, koja je kontrastirana protagonisti. Ira svoju pobunu protiv sistema izražava pisanim putem, grafitima koje ispisuje po zidovima Beograda („Naši vladari traže pravo prve noći“), dok junak izvikuje reči u koje i ne veruje. Pošto su njene reči materijalizovane i na zidovima, ali i delima (krađa dokumenata), Ira odgovara za njih (pada u kandže inspektoru Vasoviću). Na taj način primećujemo da je Irina pobuna iskrenija od protagonistine, koji ne odgovara za svoje reči kao ni za dela.
U svetlu upotrebe jezika primećujemo da junak ima određenu jezičku maštu koju koristi u davanju nadimaka drugim junacima. Novinara koji se vrzma oko pijace Đeram i intervjuiše prosjaka Draga, junak naziva Šušumiga i Popušnjara. U tom dvojnom nadimku se može osetiti podrugljivost junaka prema liku novinara i poslu kojim se bavi. Naziva ga onomatopejskim izrazom za zvuk šuškanja novina, ali i dodvoravanja vlasti. Pratnju pobunjenice Ire junak naziva takođe dvojnim nadimkom, Tom i Džeri, aludirajući na njihovu nerazdvojnost. Jednu od epizodnih junakinja, pevačicu koju je Pepi silovao u Pakracu junak naziva „Amarkord“, što u prevodu sa italijanskog znači „sećam se“. Nadimak ukazuje na motiv prepoznavanja koji smo imali kod Smajlija, pošto ga je pevačica prepoznala kada je junak tvrdio da je zločin učinio Pepi. Slučaj sa pevačicom je još jedan dokaz da junak ne može zauvek da krivi Pepija za svoje zločine. Značajno je uvideti da je najkreativniji nadimak koji je protagonista kreirao je, naravno, Pepijev. Pepijev nadimak treba posmatrati u simbolici njegove uloge u životu junaka. Kako je nadimak Pepi nastao od imena Petar, što znači stena, primećujemo da se junak u biti oslanja na Pepija. Kad sam ne može da donese odluku, pušta Pepija da odluči i deluje umesto njega. Pepijev glas je u istoj meri zanimljiv, jer ga koristi da bi davao naredbe i uputstva glavnom junaku. Na taj način govori kratko i jasno koristeći samo dve do tri reči. A još jasnije se izražava odsustvom reči, kad ćuti.
Naveli smo da je motiv prepoznavanja važan za pripovest, jer osnovnu fabulativnu nit čine ubistva onih junaka koji su protagonistu prepoznali ili mogli da prepoznaju kao ubicu. Shodno tome, treba obratiti pažnju i na druge motive u ovom romanu koji potiču iz antike. Kako su i Pakrac i Beograd simbolički predstavljeni kao pandemonijum, junaci su najčešće upoređeni sa bićima koja pripadaju podzemnom svetu. Protagonista je serijski ubica i antijunak, samim tim predstavljen je kao demon. Sam primećuje da Pepi ima zastrašujuće oči, hramlje kao htonski bog Dažbog i nosi bajonet svuda sa sobom pri kraju romana. Vija kao zao duh po ulicama Beograda sve koji su ga prepoznali, a oni ili beže kao furije (Miljana) ili mu se suprotstvaljaju kao Rom Jaki. U atmosferu pakla se uklapa i inspektor Vasović koji je okarakterisan kao sudija Minoj u Hadu, jer dočekuje i maltretira našeg glavnog junaka u policijskoj stanici. U nekolikim scenama u romanu su i pozornica i radnja konstruisane kao pravi pakao. Tri scene iz beogradske atmosfere, bilo da su uobličene junakovom pomerenom maštom ili stvarne, deluju kao da u demonskom svetu. Kada se junak šeta i naiđe na grupu devojaka, uplašen ih zamišlja kao bahantkinje koje ga napadaju i rastržu. Zatim, u junakovom pohodu na mladića sa dobermanom, mladić i pas podsećaju demona koji vodi Kerbera iz Hada. Mladićevi poznanici su oslikani kao demoni koji odvlače golog mladića u garažu podobnu paklu. Konačno, scena u kojoj glavni junak spaljuje benzinom prosjaka Draga u podzemnom prolazu, zbog vatre i mraka sliče podzemom svetu.
Treba primetiti dramski potencijal romana zbog junakove strasti prema glumi i filmu, ali i kompozicije dela. Prema svojim rečima, junak je talentovan glumac, zbog čega je i hteo da upiše glumu. Nije uspeo, te je upisao ekonomiju, ali bez obzira na životni poziv, junak svakog dana glumi. Napravio je pozivom da na pijaci Đeram staje na hoklicu kao na pozornicu i glumi pred ljudima koji su u tom trenutku njegova publika. Junak glumi čoveka koji podržava vlast, ali joj ne veruje, vrši masovna ubistva pripisujući ih nekom drugom. Na koncu, ističemo činjenicu koja je najvažnija za karakter glavnog junaka, pretvara se da ne zna pravi razlog zašto je otišao u Pakrac, a pred njim je non-stop.
Prema doživljajima iz Pakraca koji su ostavili ožiljak na svest junaka i kojih se svakodnevno priseća, suvislo je reći da junak nosi dramu u sebi. Ne možemo ga smatrati tragičkom ličnošću jer nije dobar čovek, zbog čega nema govora o tragediji u ovom delu. Ali zbog kompozicije romana kao monologa, jer pred Pepijem junak ispoveda ratne doživljaje, razmišljanja i planove, možemo govoriti o dramskom karakteru ovog romana. Možda je najveća predstava, ako možemo tako da je nazovemo, na kraju pripovesti. Kao u košmaru, kako ga sam naziva, junak beži od Pepija i skriva se od njega da ga ne bi ubio, naizmenično u hotelu i u svom stanu. Kao što su simptomi junakove bolesti umetnički uobličeni, isto tako je i njegova smrt dobila oblik umetničkog dela. Junak je, kao u antičkoj drami, sam presudio sebi stavivši bajonet na grlo, i usled bola priznao sebi da je Pepi on sam. Sa bolom sečiva junak priznaje sebi da je otišao u Pakrac jer je želeo da upozna Pepija, odnosno, da postane on. Kako su ga zvuci mučili celoga života, simbolično, smrt je došla kao oslobođenje od zvuka. Poslednje što je čuo bio je zveket sopstvenog oružja, kao atributa antičkog ratnika.
Ovaj roman pored svojih nesumnjivih umetničkih kvaliteta, jeste odlična studija nastanka i uspona mentalne bolesti. Verno su prikazani način na koji može da razmišlja osoba koja je doživela traumu rata, kao i traumu suočavanja sa svojim nasilnim porivima. Ali vrednost Pakraca nije samo u psihološkom sloju već u pripovednom. Način na koji junak ispoveda svoju priču o najstrašnijim zločinima osvaja zbog čistog ljudskog aspekta, straha i velike unutrašnje borbe sa zlom u sebi.
Autor: Tanja Milenković
Izvor: Eckermann
