„I jeste i nije Matijević“, mogla bi biti prva čitalačka reakcija. Da li je ovoga puta pisac prevazišao sopstvene vizije ili je stvarnost postala toliko „čudnija od fikcije“ da u potpunosti opravdava uvodnu autorsku napomenu kako svaka sličnost sa konkretnim licima i događajima predstavlja slučajnost? Jedno je sigurno, najnoviji roman Vladana Matijevića „Pakrac“ od prvog poglavlja duboko uznemiruje.

Iako gotovo odmah postaje jasno da imamo posla sa potpuno nepouzdanim pripovedačem, ovde je to slaba „uteha“. Pisac se postarao da razbije sve naoko dosledno primenjene šablone: od figure dvojnika (doppelgänger), preko tačke gledišta mentalno bolesnog naratora, odnosno ugla pomerene svesti, pa do distopije. Jer, takav kakav je, bezimeni pripovedač predstavlja tek odraz, produkt, ali i imitatora koliko kreatora, ili kreaturu, našeg (ne)doba. Sve je u „Pakracu“ drastično, a opet sasvim uverljivo.

Neimenovani veteran poslednjih građanskih ratova životari između garsonjere i dela Bulevara, svojevrsnog pandemonijuma u malom, kod pijace Đeram. Dok svakodnevno sa hoklice uzvikuje ironične parole, niko ga ne shvata ozbiljno, sem možda policijskog inspektora Vasovića, čiji je doušnik, i psihijatra Teodosića, koji ga godinama leči. Stan mu je pun oružja, invalidnina dovoljna da pregura mesec. Ima „zamišljenog prijatelja“ kome se sve vreme obraća, tako da kroz isprekidane unutrašnje monologe upućene Pepiju i sami pratimo antijunaka dok postaje neka vrsta anđela osvete Bulevara i Beograda. Ali svaka priča ima najmanje dve strane, ovde šizofreno pokidane i ipak podjednako validne. Kako roman odmiče, biva sve jasnije da Pepi predstavlja tamni, potisnuti deo ličnosti, onu agresivnu, uništiteljsku stranu – a da je glavni lik ozbiljan psihički bolesnik, ratni zločinac, serijski ubica, pored svega toga i dalje ne najveće zlo društva, koje morbidnošću prevazilazi najmaštovitije zamisli.

Brzo shvatamo i to da nije pakračko ratno iskustvo promenilo junaka, već samo oslobodilo mnogo ranije razvijene mračne porive. Traumatizovan roditeljskom strogoćom i nemarnošću, ali i propalom vezom sa neprežaljenom studentskom ljubavi Žanom, početkom devedesetih prijavio se u dobrovoljce. Odlazi na front, gde se konačno stvaraju uslovi za, kako to sam zove, „susret sa Pepijem“, a progonilački bestijarijum u njegovoj glavi potpuno preplavljuje sve(s)t.

Sada se kreće među prosjacima, dilerima, zelenašima, uličnim trgovcima – Matijević naročito upečatljivo portretiše neke od sporednih likova, kao na primer tabloidskog novinara „Šušumigu i Pošušnjaru“ ili prodavca filozofskih knjiga, narkomana Kombuhu. Glavni junak usred takve galerije čudnovatih poznanika razvija neobičnu, zaštitničku naklonost prema mladoj anarho-aktivistkinji Iri, delimično zasnovanu na umišljenoj sličnosti devojke sa Žanom. U njemu se lako javlja dvoumljenje ispoljeno smenjivanjem težnje da ubijemo ono što volimo (Iru, ali i mladog čistača prozora vozila Olivera) i iskušenja da postanemo zločinci kako bismo išli ukorak s vremenom. Dok neprekidno svuda čuje, pa zatim u svoje monologe umeće delove izveštaja crne hronike, pitamo se: je li to možda opravdanje, alibi za, prošle i buduće, počinjene surovosti?

Beograd, kao pozornica dešavanja, ovde je geto, neuređen svet kojim vladaju bezakonje, okrutnost svake vrste, apsurdi, otuđenost, a pre svega ironija da sve opisano, umesto poput fikcije, funkcioniše kao čist realizam. Glavni lik često primećuje oprečnosti između medijski proklamovanog blagostanja i svakodnevnice na Bulevaru. Istovremeno, pripadnici margine iliti velegradskog podzemlja, na mnoge načine su prava elita u poređenju sa državnim „džet-setom“.

Osvrnuo sam se oko sebe, video prljave ulice, prljave fasade, ljude sa priljavom obućom i istim takvim karakterima i razumeo bolje nego ikad zašto je cena ljudskog života ovde niska.

Junak je svojevremeno želeo da studira glumu, tako da sklonost ka ulaženju u svest različitih ličnosti predstavlja jedan od najupadljivijih početnih signala izokrenute tačke gledišta. Veliki značaj u njegovom životu imaju odlasci u bioskop i uopšte filmovi, pogotovo čuveno ratno ostvarenje „Vod smrti“ Olivera Stouna, koje je svojevremeno gledao sa Žanom i ponekad ga smatra jednim od ključnih podsticaja za odlazak u rat.

Ovoga puta čačanski pisac više, preciznije i pripovednom tehnikom sugestivnije nego, slobodno možemo primetiti – ikada, „skenira“ sve anomalije društva, pružajući dubinsku, (kao i svaki detaljan pregled) neprijatnu sliku onoga što se desilo, što su mu posledice i što će, nažalost, po svemu sudeći zadugo ostati na snazi. Matijevićev Beograd, istina, na momente deluje kao jezivi odsečak nekakve distopijske slike budućnosti koja, međutim, ne samo da nije nimalo daleka već smo uveliko svedoci mnogih njenih segmenata. To ovog književnika čini, ne samo (crno)hroničarem naših dana već arhivatorom svega najapsurdnijeg, na granici sa pojmljivim i stoga tako opasnog, shvatimo li ozbiljno i sagledamo li bez ustezanja pravo lice stvari.

Tvorci sve popularnijih (i, ili jer, sve aktuelnijih) krimi-serija, savršen, pritom umetnički i simbolički vredan materijal, dobijaju baš u „Pakracu“ i „Slobodi govora“ – a savremena književnost još jednu potvrdu svoje vitalnosti, brutalnosti i istinoljubivosti.

Autor: Isidora Đolović