Kao i svaka dobra priča, „Oshajmski točak“ je priča o lažima... prava mitologija laži. Imena, ljudi, lokacije, sećanja, pripovesti – sve same proklete laži. Trudiću se da vam ne otkrijem previše, ali znajte da hodam po izuzetno tankom ledu, jer ovo je knjiga u kojoj ćemo, negde pred sam kraj, otkriti da je sve ono što je zadesilo Džalana Kendeta proisteklo iz jedne jedine laži, suviše bolne da bi se o njoj ovde i razmišljalo.

Poslednjim tomom trilogije Rat Crvene KraljiceMark Lorens je zaista nadmašio sebe samog. Ovo je, bez sumnje, najbolja knjiga koju je do sada napisao.

Od svih strategija kojima se mogao poslužiti u daljem građenju priče, pisac ovog puta bira pristup idealan za konstruisanje laži. Knjigu otvara komičnim prikazom Džalanovog bega iz utrobe pakla, navodeći nas da pomislimo da nećemo dobiti zadovoljavajuće razrešenje neizvesnog završetka „Lokijevog ključa“. Tek nekoliko poglavlja kasnije dobijamo prvi fragment koji opisuje junakovo putovanje kroz pakao. Opis Snorijevog putovanja čeka nas tek u poslednjim poglavljima knjige, gde je zgodno smešten kako bi preusmerio pažnju sa živih laži koje okružuju sâm Oshajmski točak.

Ovde ima mnogo preklapanja sa Slomljenim carstvom i neka od Džorgovih najmračnijih dela imaju uticaja ne samo na Džalanovu priču već i na svet koji ga okružuje. U ovoj knjizi nam se, više nego u prethodne dve, pruža prilika da sagledamo posledice Džorgovih postupaka iz drugog ugla – iz perspektive uobličene lažima onih koji su tumačili njegove metode i motive.

Ali u to se ne bih previše upuštao. Ono što, po mom mišljenju, ovu knjigu (i ceo serijal) čini posebnom jeste transformacija kroz koju prolazi Džalan. Kako priča odmiče, Lorensov protagonista postepeno sazreva i s vremenom pronalazi snagu da se suoči sa sopstvenim lažima. Da ne bude zabune, još uvek imamo posla sa kukavicom i pijancem koji pribegava alkoholom natopljenim lažima kako bi pobegao od okrutnog sveta, ali istovremeno dobijamo i heroja Aralskog prevoja, vojnika i vođu, spremnog da prevaziđe laži koje su ga celog života štitile od odgovornosti. Džalan se još uvek opire ulozi junaka, ali sada je motivisan i daleko manje iritantan.

Tehnologija Graditelja još jednom igra važnu ulogu u Lorensovoj priči, ali za radnju su daleko važnije laži i mitologija koje je okružuju i naizgled objašnjavaju njena magijska svojstva. Proces postepenog otkrivanja istine prikazan je na uzbudljiv i inteligentan način, a njegova kulminacija kod Oshajmskog točka u potpunosti opravdava dužinu ove trilogije i vreme uloženo u njeno čitanje. Preporučujem da poslednjih stotinak strana ove knjige pročitate više puta kako biste uočili i najsitnije detalje i uživali u majstorstvu sa kojim je Lorens konstruiše laži u vezi sa Lokijem i njegovim ključem.

Znam da ne otkrivam previše ako kažem da Crvena Kraljica, Mučaljiva Sestra i Gospa Plava i u ovom romanu dobijaju šansu da zablistaju. Iako nisam bio siguran kako bi Lorens do kraja mogao da iskoristi ove likove, znao sam da me neće razočarati. Snori ovog puta ne dobija previše prostora, ali uloga koju igra u Džalanovoj priči i način na koji se završava njegovo putovanje zadovoljiće i dirnuti čak i najciničnije Lorensove obožavaoce.

„Oshajmski točak“ je spektakularna knjiga i u svakom pogledu nadmašuje prethodne dve. Dok se suočavamo sa nekim od najvećih i najstrašnijih čudovišta u ovoj sagi, klupko laži se polako odmotava i pred nama se konačno ukazuje stvarni izvor opasnosti... ali i junak kome je suđeno da svemu tome stane u kraj.

Autor: Bob Miln
Izvor: speculativeherald.com
Prevod: Jelena Tanasković