Prikaz romana „Noćni čuvar“: Šta ostaje posle tišine?
Šta je zaista važno kada su u pitanju porodične veze, koliko smo spremni da se žrtvujemo kada je najteže i zavisimo li zaista od ljubaznosti stranaca, pitanja su koja pred nas postavlja roman „Noćni čuvar“ Džejn En Filips.
Roman „Noćni čuvar“, za koji je autorka Džejn En Filips dobila Pulicerovu nagradu, smešten je u vreme Američkog građanskog rata i neposredno nakon njega, sabijajući u neveliki obim dela užase sva četiri jahača Apokalipse. Osim rata, prisutni su i glad, bolest i, naravno, smrt.
Već na prvim stranicama jasno je da je Džejn En Filips učila od najboljih stilista američke književnosti, možda najviše od Volasa Stegnera, takođe dobitnika Pulicera. Taj cizelirani, jasni, živopisni ali dozirani književni izraz u najboljoj mogućoj meri prenet je srpskom čitaocu prevodom Dijane Radinović, čuvajući ritam rečenice i tišinu koja provejava nakon svake tačke. Jer najsnažniji utisak koji ovaj roman ostavlja jeste tišina, ona posle bitke, poslednjeg izdaha, zalaska sunca, završene operacije ranjenika, poslednjeg ispaljenog metka... Na prostoru te tišine počinje svesnost ljudskog uma o preživljenom i njegova privremena ili trajna poljuljanost koja odnosi dotadašnji život u nepovrat.
Sudar vojski Severa i Juga bio je, suprotno našim predstavama, sve samo ne bitka na jasno određenoj liniji razdvajanja. Cepale su se porodice, imanja, odvajali roditelji od dece, gubile se veze do juče najbližih suseda koji su se priklanjali Uniji ili Konfederaciji. Vojnike je bilo teško razlikovati jer su se jasna odličja pripadnosti brzo gubila u dugim marševima, ranjavanjima, na leševima sa kojih je skidano sve što se još može upotrebiti. Improvizovane poljske bolnice primale su ranjenike koji su zaboravili svoja imena, poreklo i pripadnost određenoj jedinici. I dok su ih žene iz njihovih porodica očajnički tražile, negovale su ih neke druge unesrećene majke i sestre ostavljene da se snalaze iza borbenih linija. A tu su svoj danak uzimale glad i bolesti. Ne samo fizičke već i duševne, neprebolne rane gubitaka zbog kojih se više nije mogao rekonstruisati normalan život.
U jednom takvom azilu obrela se nesrećna žena i majka četvoro dece koju prati njena najstarija kći predstavljajući se kao njena sluškinja, ne bi li takvom laži uspela da obmane upravnika i lekara i navela ga da joj dozvoli boravak pored majke. A pošto svaka majka ima svoju majku, pravu ili usvojenu, u planinama u svojoj kolibi ostaje starica koja je o njima brinula i koja zna mnoge tajne koje je rat obesmislio ili uveličao do monstruoznih razmera. Dvanaestogodišnja Konali i njena majka Elajza, koja više od godinu dana nije progovorila ni reč nakon torture kojoj je bila izložena, ostavljene su u jednom azilu za umobolne u Zapadnoj Virdžiniji. Tu će Konali shvatiti ono što je odavno naslućivala, da je veoma tanka linija između normalnog i bolesnog i da često iza zaključanih vrata ostaju bolji i zdraviji. U čvrstoj nameri da nekako pomogne svojoj majci, prerano sazrela devojica učiniće sve da njihovi životi budu vraćeni u tok koji će ličiti na normalnost, na mir.
Šta je zaista važno kada su u pitanju porodične veze, koliko smo spremni da se žrtvujemo u najtežim okolnostima i zavisimo li zaista od ljubaznosti stranaca mnogo puta tokom života, to su pitanja koja ovaj roman postavlja pred čitaoca.
Prezasićeni filmovima i serijama, neminovno moramo praviti poređenja sa ekranizacijama, prizorima koji su rekonstruisali Američki građanski rat i njegove posledice, od romantičnih porodičnih scena Luize Mej Olkot do naturalističkih prizora ratnih poprišta i klanica poput one kod Getisburga, svakako najbližih istini.
Koliko nakon svega pojedinac može da sačuva ljudskosti i saosećanja za druge, ili postaje bezobzirno čudovište, trajno psihički izmenjeno do rasplinjavanja u potpunom besmislu? Može li išta da zaceli ratne rane i može li književnost poput ove, briljantna u svojoj dokumentarnosti i beskompromisnom kriku protiv ratova da odvrati čovečanstvo od novih pokolja? Očigedno, ne. Koliko je čovek spreman i sposoban da podnese niko ne može da tvrdi dok ga događaji ne dovedu pred najteža iskušenja. I jesmo li u vrtlogu jezivih događaja sposobni da sačuvamo vrlinu, pita se autorka nižući jednu za drugom zastrašujuće scene pustoši koju rat ostavlja u ljudskim dušama.
Preživeće oni koji izdrže, očigledna je poruka ove priče. a zbog čega nas drugi neprekidno primoravaju na sve nijanse izdržavanja, ostaje otvoreno pitanje kojim Džejn En Filips šalje poruku današnjici i stvarnosti koja je okružuje.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 58
Roman „Noćni čuvar“, za koji je autorka Džejn En Filips dobila Pulicerovu nagradu, smešten je u vreme Američkog građanskog rata i neposredno nakon njega, sabijajući u neveliki obim dela užase sva četiri jahača Apokalipse. Osim rata, prisutni su i glad, bolest i, naravno, smrt.
Već na prvim stranicama jasno je da je Džejn En Filips učila od najboljih stilista američke književnosti, možda najviše od Volasa Stegnera, takođe dobitnika Pulicera. Taj cizelirani, jasni, živopisni ali dozirani književni izraz u najboljoj mogućoj meri prenet je srpskom čitaocu prevodom Dijane Radinović, čuvajući ritam rečenice i tišinu koja provejava nakon svake tačke. Jer najsnažniji utisak koji ovaj roman ostavlja jeste tišina, ona posle bitke, poslednjeg izdaha, zalaska sunca, završene operacije ranjenika, poslednjeg ispaljenog metka... Na prostoru te tišine počinje svesnost ljudskog uma o preživljenom i njegova privremena ili trajna poljuljanost koja odnosi dotadašnji život u nepovrat.
Sudar vojski Severa i Juga bio je, suprotno našim predstavama, sve samo ne bitka na jasno određenoj liniji razdvajanja. Cepale su se porodice, imanja, odvajali roditelji od dece, gubile se veze do juče najbližih suseda koji su se priklanjali Uniji ili Konfederaciji. Vojnike je bilo teško razlikovati jer su se jasna odličja pripadnosti brzo gubila u dugim marševima, ranjavanjima, na leševima sa kojih je skidano sve što se još može upotrebiti. Improvizovane poljske bolnice primale su ranjenike koji su zaboravili svoja imena, poreklo i pripadnost određenoj jedinici. I dok su ih žene iz njihovih porodica očajnički tražile, negovale su ih neke druge unesrećene majke i sestre ostavljene da se snalaze iza borbenih linija. A tu su svoj danak uzimale glad i bolesti. Ne samo fizičke već i duševne, neprebolne rane gubitaka zbog kojih se više nije mogao rekonstruisati normalan život.
U jednom takvom azilu obrela se nesrećna žena i majka četvoro dece koju prati njena najstarija kći predstavljajući se kao njena sluškinja, ne bi li takvom laži uspela da obmane upravnika i lekara i navela ga da joj dozvoli boravak pored majke. A pošto svaka majka ima svoju majku, pravu ili usvojenu, u planinama u svojoj kolibi ostaje starica koja je o njima brinula i koja zna mnoge tajne koje je rat obesmislio ili uveličao do monstruoznih razmera. Dvanaestogodišnja Konali i njena majka Elajza, koja više od godinu dana nije progovorila ni reč nakon torture kojoj je bila izložena, ostavljene su u jednom azilu za umobolne u Zapadnoj Virdžiniji. Tu će Konali shvatiti ono što je odavno naslućivala, da je veoma tanka linija između normalnog i bolesnog i da često iza zaključanih vrata ostaju bolji i zdraviji. U čvrstoj nameri da nekako pomogne svojoj majci, prerano sazrela devojica učiniće sve da njihovi životi budu vraćeni u tok koji će ličiti na normalnost, na mir.
Šta je zaista važno kada su u pitanju porodične veze, koliko smo spremni da se žrtvujemo u najtežim okolnostima i zavisimo li zaista od ljubaznosti stranaca mnogo puta tokom života, to su pitanja koja ovaj roman postavlja pred čitaoca.
Prezasićeni filmovima i serijama, neminovno moramo praviti poređenja sa ekranizacijama, prizorima koji su rekonstruisali Američki građanski rat i njegove posledice, od romantičnih porodičnih scena Luize Mej Olkot do naturalističkih prizora ratnih poprišta i klanica poput one kod Getisburga, svakako najbližih istini.
Koliko nakon svega pojedinac može da sačuva ljudskosti i saosećanja za druge, ili postaje bezobzirno čudovište, trajno psihički izmenjeno do rasplinjavanja u potpunom besmislu? Može li išta da zaceli ratne rane i može li književnost poput ove, briljantna u svojoj dokumentarnosti i beskompromisnom kriku protiv ratova da odvrati čovečanstvo od novih pokolja? Očigedno, ne. Koliko je čovek spreman i sposoban da podnese niko ne može da tvrdi dok ga događaji ne dovedu pred najteža iskušenja. I jesmo li u vrtlogu jezivih događaja sposobni da sačuvamo vrlinu, pita se autorka nižući jednu za drugom zastrašujuće scene pustoši koju rat ostavlja u ljudskim dušama.
Preživeće oni koji izdrže, očigledna je poruka ove priče. a zbog čega nas drugi neprekidno primoravaju na sve nijanse izdržavanja, ostaje otvoreno pitanje kojim Džejn En Filips šalje poruku današnjici i stvarnosti koja je okružuje.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 58
