Čak i među dobro napisanim knjigama mnoštvo je onih u čijem čitanju uživamo, ali se, ubrzo nakon zaklapanja korica, iz njihovog sadržaja malo čega sećamo. Postoje, naravno, i autori koji svojim štivima neminovno ostavljaju dubok trag na čitaoca. Jedan od takvih bez sumnje je austrijski književnik Štefan Cvajg (1881–1942).

Na osnovu čega se može izneti takva tvrdnja? Primenjeno na Cvajgov roman „Nestrpljivo srce“, autor je krajnje upečatljivo i plastično – na nezaboravan način – portretisao svoje likove, baš kao što je to činio u svojim esejima, novelama i još kraćim narativima, pa i u onima sabranima u knjizi „Dvadeset četiri časa iz života jedne žene i druge priče“, na srpskom objavljenoj u izdanju Lagune.

„Nestrpljivo srce“ je par excellence psihološki roman. Štivo nudi, između ostalog, dve podrobno obrazložene distinkcije. Pripovedač, najpre, objašnjava brkanje želje za pomoći bližnjem sa ljubavnom žudnjom. Sledeća bitna distinkcija jeste ona između saosećanja i sažaljenja: dok je prva kategorija zrela i može da pređe u ozbiljne, čak kreativne emocije, druga vodi sažaljenju, opasnoj varijanti milosrđa.

Naravno, Štefan Cvajg ne teoretiše, već sve što je rečeno primenjuje na svoje protagoniste, pre svega na kapetana Antona Hofmilera, koji je istovremeno i pripovedač romana. Zovući sedamnaestogodišnju ćerku Editu aristokrate Kekešfalve na ples, bez znanja da je ona ubogaljena, oficir se kaje koliko i nakon što iz samilosti stupi sa njom u vezu. Strah od toga šta će se zbog nesmotrenog poziva na ples u varošici u koju je prekomandovan govoriti o njemu, istovetan je bojazni zbog mogućeg gubljenja ugleda zbog ljubavi sa ženom koja hoda na štakama. Cvajg to ne eksplicira, ali čitaocu je jasno da bi jedini mogući lek za obe vrste straha bio u tome da Hofmiler stupi u emotivnu vezu sa izabranicom i ne premišlja dalje, bez obzira na njene telesne nedostatke, kao i na glasine i moguću sprdnju na njegov račun.

Međutim, Anton je odveć slaba ličnost da bi oba puta iskreno reagovao onako kako je pisac implicirao. Na kraju krajeva, zbog zavisnosti od mišljenja drugih, ni sam nije siguran šta tačno oseća prema Editi. S obzirom na to da je pak ona prikazana kao razmažena, frustrirana zbog sopstvenog invaliditeta, da traži da je drugi prihvate kao sasvim zdravu osobu i da se porodica ne ljuti ni zbog jednog od njenog brojnih kaprica, te da joj ljubav prema Hofmileru definitivno nije uzvraćena, tragedija je neminovna. „Obična“ ili dvostruka tragedija? Neka čitalac proveri sam, po mogućstvu slušajući operu „Orfej i Euridika“ Kristofa Vilibalda Gluka, nimalo slučajno odabranu da obeleži završne stranice romana.

Kao i u svojim drugim delima, Štefan Cvajg je i ovde majstorski prikazao epohu koju je odabrao za opšti okvir. Siže praktično počinje sa 1938, složenom godinom kad su u isti mah zrevali kapitalizam, korporativizam, nacionalizam, fašizam i rasizam, odnosno tehnološko ubrzanje s jedne i odr(a)žavanje značaja „mišljenja“ društva na postupke jedinke.

Pa ipak, posredi je svevremen roman. Anton Hofmiler povremeno, između ostalog, deluje i kao kakav današnji zaluđenik društvenih mreža koji je spreman da, u skladu sa mišljenjem sopstvenih pratilaca, odredi svoje naredne poteze, makar oni bili i vrlo ekstremni.

Autor: Domagoj Petrović