Prikaz romana „Nesreća bez želja“ Petera Handkea
Peter Handke i Elfride Jelinek su preživeli članovi fantastičnog austrijskog kvarteta – pripadali su mu i Ingeborg Bahman i Tomas Bernhard – koji je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka ostavio dubok trag u književnosti na nemačkom jeziku. Iako je već duboko zagazio u sedamdesete, Handke ne posustaje: još uvek je onaj stari provokator, koji pravi opštu pometnju u jeziku, kulturi i – ono što javnost i medije najviše iritira – politici.
Još od premijernog izvođenja „Psovanja publike“ 1966, pa sve do kontroverzne podrške koju je devedesetih počeo da pruža Srbiji (kritičari su ga optuživali da je ćutao o ulozi Srbije u ratnim zločinima), pisac ne prestaje da polarizuje javno mnjenje.
„Nesreća bez želja“ se pojavila u knjižarama 1972. godine, godinu dana nakon što je njegova majka izvršila samoubisto. Posle nemilog događaja, kod Handkea se javlja „potreba za pisanjem o njoj“ i on kreće na putovanje kroz uspomene. Kakva je bila njegova majka? Ko je bila ta žena, koja je u 52. godini života progutala preveliku dozu tableta za spavanje? Pisac temi pristupa krajnje oprezno. Često se ne zaustavljajući, preispitujući vlastite reči i potiskujući potrebu za moralisanjem, on na devedesetak stranica ove knjige prezentuje svoju analizu majčinog životnog puta. Upoznaje nas sa ženom koja odrasta u hladnom ambijentu jednog koruškog sela, sa ostatkom porodice trpi očeve hirove i u petnaestoj godini beži iz roditeljske kuće. Nedugo zatim postaje kuvarica, zaljubljuje se u oženjenog Nemca, člana nacionalsocijalističke partije, i ostaje trudna. Pre rođenja deteta, kome će dati ime Peter, udaje se za podoficira nemačkog Vermahta. Ne voli ga, ali njoj je potreban muž, a detetu otac. Život tokom Drugog svetskog rata je težak, ona rađa još jedno dete, a dva abortira. Muž počinje da se opija i da je tuče. Posle višegodišnjeg života u Berlinu vraćaju se u Korušku, ali malo toga se menja. Počinju da je muče glavobolje, upada u depresiju i doživljava nervni slom. Na kraju – samoubistvo.
Handke od ovih i sličnih fragmenata sklapa portret svoje majke, ali i sliku cele generacije žena rođenih pre Drugog svetskog rata. Okovana normama epohe u kojoj živi, Handkeova majka se kroz život kreće kao zatočenik. Piščev jezik je, kao i uvek, nenadmašan, ali istovremeno i veoma uzdržan. On ne optužuje i ne jadikuje – on opisuje. Upravo su njegove nenametljive rečenice ono što iskustvo čitanja „Nesreće bez želja“ čine upečatljivim: „Kao i njen otac, verovala je da ne sme sebi ništa da priušti, pa ipak je stalno, uz stidljiv osmeh, molila decu da joj dozvole da lizne njihove slatkiše.“
„Nesreća bez želja“ istovremeno predstavlja i priču o pisanju kao takvom. Handke je sumnjičav prema rečima, kao i prema – naročito kada piše o ovako ličnoj temi – sopstvenoj sposobnosti da njima vlada: „Ove dve opasnosti – najpre puko prepričavanje, zatim bezbolno nestajanje neke ličnosti u poetskim rečenicama – usporavaju pisanje jer se plašim da u svakoj rečenici ne izgubim ravnotežu.“
Ali ne, on nije izgubio ravnotežu, opisao je jedan život kao nesreću bez želja i duboko dirnuo svoje čitaoce.
Izvor: kurier.at
Prevod: Jelena Tanasković
Još od premijernog izvođenja „Psovanja publike“ 1966, pa sve do kontroverzne podrške koju je devedesetih počeo da pruža Srbiji (kritičari su ga optuživali da je ćutao o ulozi Srbije u ratnim zločinima), pisac ne prestaje da polarizuje javno mnjenje.
„Nesreća bez želja“ se pojavila u knjižarama 1972. godine, godinu dana nakon što je njegova majka izvršila samoubisto. Posle nemilog događaja, kod Handkea se javlja „potreba za pisanjem o njoj“ i on kreće na putovanje kroz uspomene. Kakva je bila njegova majka? Ko je bila ta žena, koja je u 52. godini života progutala preveliku dozu tableta za spavanje? Pisac temi pristupa krajnje oprezno. Često se ne zaustavljajući, preispitujući vlastite reči i potiskujući potrebu za moralisanjem, on na devedesetak stranica ove knjige prezentuje svoju analizu majčinog životnog puta. Upoznaje nas sa ženom koja odrasta u hladnom ambijentu jednog koruškog sela, sa ostatkom porodice trpi očeve hirove i u petnaestoj godini beži iz roditeljske kuće. Nedugo zatim postaje kuvarica, zaljubljuje se u oženjenog Nemca, člana nacionalsocijalističke partije, i ostaje trudna. Pre rođenja deteta, kome će dati ime Peter, udaje se za podoficira nemačkog Vermahta. Ne voli ga, ali njoj je potreban muž, a detetu otac. Život tokom Drugog svetskog rata je težak, ona rađa još jedno dete, a dva abortira. Muž počinje da se opija i da je tuče. Posle višegodišnjeg života u Berlinu vraćaju se u Korušku, ali malo toga se menja. Počinju da je muče glavobolje, upada u depresiju i doživljava nervni slom. Na kraju – samoubistvo.
Handke od ovih i sličnih fragmenata sklapa portret svoje majke, ali i sliku cele generacije žena rođenih pre Drugog svetskog rata. Okovana normama epohe u kojoj živi, Handkeova majka se kroz život kreće kao zatočenik. Piščev jezik je, kao i uvek, nenadmašan, ali istovremeno i veoma uzdržan. On ne optužuje i ne jadikuje – on opisuje. Upravo su njegove nenametljive rečenice ono što iskustvo čitanja „Nesreće bez želja“ čine upečatljivim: „Kao i njen otac, verovala je da ne sme sebi ništa da priušti, pa ipak je stalno, uz stidljiv osmeh, molila decu da joj dozvole da lizne njihove slatkiše.“
„Nesreća bez želja“ istovremeno predstavlja i priču o pisanju kao takvom. Handke je sumnjičav prema rečima, kao i prema – naročito kada piše o ovako ličnoj temi – sopstvenoj sposobnosti da njima vlada: „Ove dve opasnosti – najpre puko prepričavanje, zatim bezbolno nestajanje neke ličnosti u poetskim rečenicama – usporavaju pisanje jer se plašim da u svakoj rečenici ne izgubim ravnotežu.“
Ali ne, on nije izgubio ravnotežu, opisao je jedan život kao nesreću bez želja i duboko dirnuo svoje čitaoce.
Izvor: kurier.at
Prevod: Jelena Tanasković
