Antiohija je najmanje ostrvo Hironskog arhipelaga, čiji su vlasnici naši junaci – pripovedač romana, karikaturista Alek Zander, i Eva Sen Žil, autorka knjige „Budućnost više ne stanuje na ovoj adresi“, koja ju je proslavila. Oboje su se tu doselili da bi, kao jedina dva stanovnika, živeli u samoći. Suprotno onom što bi se očekivalo od tako učmalog mesta, još od prvih rečenica se dešava nešto što ga direktno povezuje s ostatkom sveta: nestanak struje, zatim radio-programa i mreže za mobilnu telefoniju; sve u svemu – rečima Aleka Zandera – „brutalna apokalipsa oblikovana ljudskom rukom“.

Kada se komunikacione mreže vrate na ostrvo, i ostatak planete, karikaturista preko svog starog prijatelja Morisa Outsa – poznatijeg kao Moro, savetnika američkog predsednika Hauarda Miltona, saznaje da je umalo došlo do planetarne tragedije kao posledice odluke potonjeg da pod izgovorom sprečavanja budućih eksplozija u SAD, kakvih je bilo u nekoliko prethodnih meseci, širom sveta zapleni sve nuklearno oružje u rukama pojedinaca izvan kontrole, čemu su pre svega Indija, Kina, Rusija i Pakistan poručili da će se suprotstaviti. Miltonova odluka svakako podseća na Bušovu, da posle napada na kule bliznakinje u Njujorku 11. septembra 2001. započne rat u Avganistanu (koji se praktično tek nedavno završio). Naglo prekidanje komunikacija u celom svetu može pak da podseti na kovid, kao praktično jedinu apsolutno planetarnu pandemiju.

Aluzija na savremeno čovečanstvo je još mnogo, a ovaj potencijal romana Maluf pojačava neizbrojnim esejističkim pasažima: kakva je budućnost nuklearno prenaoružanog sveta, čiji vodeći, pre svega američki, političari i njihovi sledbenici zbog novca i moći rade protiv zdravlja i bezbednosti stanovništva i prirode; sveta u kom je, uprkos jačanju društvenih mreža i sličnih savremenih vidova komunikacije, samoća sve veća? Iako se ono što je u „Neočekivanoj braći“ opisano nije dogodilo u stvarnosti, nije moguće a da se usled pitanja koja knjiga direktno ili posredno postavlja, a kakva su tek navedena, najveći mogući broj čitalaca ne poistoveti s njom. S druge strane, velika količina izmišljaja ne znači i neverodostojnost, pre svega stoga što je i savremeni svet – pošto nas je intelektualno, tehnički, naučno i logistički prevazišao, a bez trajne svrhe – u tom smislu neverodostojan.

Pošto sluti nezavidan scenario savremenog čovečanstva s obzirom na to s koliko je strana ono samo sebe ugrozilo, roman je, bez sumnje, distopija. Ta je njegova crta podvučena činjenicom da se sve što je u njemu opisano odvija u dnevniku koji (kroz celine naslovljene Magle, Svetlosti, Palamari i Pomračenja) Alek Zander vodi tokom novembra i decembra, dva završna meseca (poslednji „pokriveni“ dan je 8. decembar, sasvim blizu kraja godine). Međutim, nuklearna katastrofa je izbegnuta zahvaljujući naslovnoj „neočekivanoj braći“, ljudima koji sebe nazivaju Empedoklovim prijateljima i imaju natprirodne moći i samo žele da spreče planetarnu katastrofu ne služeći nijednoj naciji (osim što su zadojeni starogrčkim znanjima, čime se Atina kao kolevka demokratije suptilno uspostavlja kao kontrapunkt savremenom svetu). S druge strane, pošto u slučaju obistinjenja distopijskih scenarija (koji nažalost deluju sve realističnije) ne bi bilo takvih spasilaca čovečanstva kakva su „neočekivana braća“, istoimeni roman se može čitati i kao utopija.

Autor: Domagoj Petrović