Junak ovog romana je sam pisac koji, pripovedajući o sebi i drugima, stvara jednu od mogućih literarnih varijanti samoga sebe. Smenjujući introspekciju sa deskriptivnim, hroničarskim i lirskim pasažima, on skicira portrete svojih roditelja i suseda, ljudi različitog porekla i generacija, zahvaljujući čemu se njegov roman dotiče nekih od prelomnih događaja u 20. veku, poput bacanja atomske bombe na Nagasaki, a da se samo težište pripovedanja pritom ne odmiče od Beograda i savremenosti.

Iako naslov „Matična knjiga“ sugeriše statistički popis duša, ovaj roman pruža uvide u mnoge tragične sudbine, u svetu koji tehnološki napreduje ali se od čovečnosti prazni. Pripovedačev odgovor je u sastradavanju sa nevoljnicima: uočavajući da ni oni koji su bili pošteđeni ratova nisu bili pošteđeni patnje, on sugeriše da je svaki život stradanje koje od čoveka, pre ili kasnije, napravi brodolomnika ili invalida. Pokušavajući da utvrdi kontinuitet, intelektualni i duhovni, između sebe i svojih roditelja, on sugeriše da je u kulturnoj samosvesti razrešenje svih životnih nedaća i odgovor na tamu koja nadolazi.

Fragmentarnom strukturom, preplitanjem narativnih tokova, žanrovskom i stilskom razuđenošću i naročito izlaganjem dokumenata iz porodične arhive na kraju romana, „Matična knjiga“ Draška Miletića podseća na Kišov postupak u „Peščaniku“. On je motivisan potrebom za dosezanjem totaliteta, koji je zauvek izgubljen, kao i namerom da u prvi plan još jednom dođe lik umetnika kao osetljivog, neurotičnog i hronično nezadovoljnog čoveka. Taj lik pripada intelektualnim konstruktima modernizma a naša književnost sa visokim estetskim ambicijama još uvek od njega ne odustaje.

Autor: Vesna Trijić,
Izvor: Kulturni dnevnik, RTS 1