Prikaz romana „Mapa oproštaja“: Svakodnevica koja iskače iz zgloba
Priču o osetljivom mladom čoveku koji se nakon svršenih škola vraća u zavičaj, verujući da je od njega bolji i da ga je prerastao, čuli smo dosad zaista bezbroj puta. U „Mapi oproštaja“ Siniše Soćanina, međutim, ona se pretvara u nešto drugo: kada otac glavnog junaka Dimitrija, pod nerazjašnjenim okolnostima, bude pao s krova pravo na glavu omraženog komšije i na mestu ga ubio, svakodnevica iskače iz zgloba, otkrivajući svoje latentne apsurde i uvrnutosti.
Junakova priča ima tri relativno samostalna toka: porodični, intimni i javni. Njegovi roditelji prave se da su mrtvi ili bi to želeli da budu, rođeni brat mu je u „mehuru“ srećne ljubavi i ništa ga ne dotiče, dok se najbolji prijatelj vajar Kosta suočava sa izborom između umetničke istine i gladi. Nikoga tu Dimitrije više ne prepoznaje i zuri u njih začuđeno, kao da ih vidi prvi put. Utehu traži u jurnjavi za bezimenim devojkama koje mu, kao aveti, izmiču. Novonastala situacija pritisla je sve kosture da ispadnu iz ormara i junakovu dramu približila je kafkijanskom problemu autentičnosti: on je samo jedan Dimitrije u nizu koji započinje svetiteljem zaštitnikom a završava se običnim psom.
„Mapa oproštaja“ može se čitati kao alegorija: na to nas navode imena junaka, njihove telesne mane i mikrozapleti, ali i konkretni događaji – poput ubistva premijera ili vanrednog stanja – koji nas uveravaju da su Dimitrijev svet i nevolje bez sumnje naši. Kolektivnim likom varošana obuzetih zajedničkom paranojom, junakom koga progoni sećanje na utvarnu devojku i koji smisao pokušava da pronađe u slučajnostima, boreći se sa savešću i stidom, Soćanin nas podseća na Branimira Šćepanovića iz „Usta punih zemlje“ i „Onog drugog vremena“.
Autor: Vesna Trijić
Izvor: Kulturni dnevnik, RTS
Junakova priča ima tri relativno samostalna toka: porodični, intimni i javni. Njegovi roditelji prave se da su mrtvi ili bi to želeli da budu, rođeni brat mu je u „mehuru“ srećne ljubavi i ništa ga ne dotiče, dok se najbolji prijatelj vajar Kosta suočava sa izborom između umetničke istine i gladi. Nikoga tu Dimitrije više ne prepoznaje i zuri u njih začuđeno, kao da ih vidi prvi put. Utehu traži u jurnjavi za bezimenim devojkama koje mu, kao aveti, izmiču. Novonastala situacija pritisla je sve kosture da ispadnu iz ormara i junakovu dramu približila je kafkijanskom problemu autentičnosti: on je samo jedan Dimitrije u nizu koji započinje svetiteljem zaštitnikom a završava se običnim psom.
„Mapa oproštaja“ može se čitati kao alegorija: na to nas navode imena junaka, njihove telesne mane i mikrozapleti, ali i konkretni događaji – poput ubistva premijera ili vanrednog stanja – koji nas uveravaju da su Dimitrijev svet i nevolje bez sumnje naši. Kolektivnim likom varošana obuzetih zajedničkom paranojom, junakom koga progoni sećanje na utvarnu devojku i koji smisao pokušava da pronađe u slučajnostima, boreći se sa savešću i stidom, Soćanin nas podseća na Branimira Šćepanovića iz „Usta punih zemlje“ i „Onog drugog vremena“.
Autor: Vesna Trijić
Izvor: Kulturni dnevnik, RTS
