Prikaz romana „Malograđani“: Izdavački poduhvat
Roman „Malograđani“ Onorea de Balzaka (1799–1850) do sada nije bio preveden na srpski jezik, možda i stoga što spada u dela koja veliki francuski realista, usled prerane smrti, nije uspeo da završi. Međutim, tom činjenicom ovaj izdavački poduhvat ni najmanje ne gubi na značaju. Uostalom, da li je Kafkinom „Zamku“ to što je ostao nedovršen smetalo da bude remek-delo?
S jedne strane, ako su elokventnost, nadahnuće i krajnja preciznost u analitičnosti i opažanju detalja možda Balzakove glavne stilske crte, njih je u svom tečnom prevodu Tamara Valčić Bulić maestralno dočarala – ponavljamo: prvi put! – srpskom čitaocu. S druge strane, možda će uvid u sižejnu postavku „Malograđana“ biti dovoljno rečit po njenu kompleksnost.
Najznačajniji likovi i događaji grupisani su oko dve naizgled veoma slične, a opet oprečne porodice: porodica Tilijeovih i Kolvilovih. Glavna junakinja je Mari-Žan Brižit Tilije, lukava i uspešna poslovna usedelica, a njen brat Luj-Žerom je lepuškasti, večiti činovnik. Njegov najbolji prijatelj i kolega je Kolvil, koji jalovo mašta o napredovanju u službi, iako u tome, krčmeći svoje čari, pokušava da mu pomogne supruga Flavi. Licemerje devetnaestovekovnog Pariza, kakvo je Balzak obožavao uspešno da slika, vrhunski je prikazano u četvrtoj glavi romana. Tu se prepričava kako su Flavi i Luj-Žerom pravili dete, dok se Kolvil manje-više pravio lud, možda i stoga što mu je najbolji prijatelj (!), po svemu sudeći bespovratno, pozajmio deset hiljada franaka. „U proleće 1821, gospođa Kolvil rodila je prekrasnu malu devojčicu, kojoj su kum i kuma bili gospodin i gospođa Tilije; stoga je ona dobila ime Selest-Luj Karolin Brižit.“
Vanbračno dete nije jedina spona između dve porodice. Pošto Selest-Luj Karolin Brižit zvanično pripada Kolvilovima, a Mari-Žan Brižit Tilije ulaže u nju, brigu obeju familija predstavlja siromašni advokat Teodoz de la Pejrad, kom je za oko zapala mogućnost da se dokopa vanbračne mezimice, zapravo njenog miraza. Ovaj južnjak, koji na tuđi račun želi da dospe do više klase, možda i najplastičnije oslikava Balzakovu nameru da kritičkoj oštrici podvrgne arivizam koji je carevao u onovremenom Parizu. Iako je roman nedovršen – ne računajući izdanja u kojima ga je „završio“ jedan piščev drug – postavka je, dakle, verovatno jednako složena i slojevita kao u drugim, reprezentativnijim izdancima „Scena iz pariskog života“ (na primer, u „Sjaju i bedi kurtizana“), kao jednog od šest ciklusa životnog Balzakovog projekta Ljudska komedija.
Da li su baš svi značajni likovi ovog bespoštedno kritičkog romana negativni? I pored izrazite poslovne lukavosti, to se ipak, sveuzev, ne odnosi na glavnu junakinju. Mari-Žan Brižit Tilije je spremna da velikodušno izdvaja za (makar i vanbračnu) bratanicu, i da njenom biološkom ocu pomaže da se prikladno oženi, i čini sve da pomogne bratu. I Flavi nastoji da bude od pomoći bliskoj osobi, suprugu Kolvilu, ali na način na koji ga izvrće ruglu pred društvom. Pošto su razlike između dveju glavešina porodica minimalne – obojica se bave mnogo čime a u malo čemu uspevaju – upravo razlika između dve junakinje čini razliku između dveju tematizovanih porodica ključnom i neophodnom kako bi platforma romana „Malograđani“ bila, uz ostalo, u isti mah kompaktna i plodotvorno šarolika.
Autor: Domagoj Petrović
S jedne strane, ako su elokventnost, nadahnuće i krajnja preciznost u analitičnosti i opažanju detalja možda Balzakove glavne stilske crte, njih je u svom tečnom prevodu Tamara Valčić Bulić maestralno dočarala – ponavljamo: prvi put! – srpskom čitaocu. S druge strane, možda će uvid u sižejnu postavku „Malograđana“ biti dovoljno rečit po njenu kompleksnost.
Najznačajniji likovi i događaji grupisani su oko dve naizgled veoma slične, a opet oprečne porodice: porodica Tilijeovih i Kolvilovih. Glavna junakinja je Mari-Žan Brižit Tilije, lukava i uspešna poslovna usedelica, a njen brat Luj-Žerom je lepuškasti, večiti činovnik. Njegov najbolji prijatelj i kolega je Kolvil, koji jalovo mašta o napredovanju u službi, iako u tome, krčmeći svoje čari, pokušava da mu pomogne supruga Flavi. Licemerje devetnaestovekovnog Pariza, kakvo je Balzak obožavao uspešno da slika, vrhunski je prikazano u četvrtoj glavi romana. Tu se prepričava kako su Flavi i Luj-Žerom pravili dete, dok se Kolvil manje-više pravio lud, možda i stoga što mu je najbolji prijatelj (!), po svemu sudeći bespovratno, pozajmio deset hiljada franaka. „U proleće 1821, gospođa Kolvil rodila je prekrasnu malu devojčicu, kojoj su kum i kuma bili gospodin i gospođa Tilije; stoga je ona dobila ime Selest-Luj Karolin Brižit.“
Vanbračno dete nije jedina spona između dve porodice. Pošto Selest-Luj Karolin Brižit zvanično pripada Kolvilovima, a Mari-Žan Brižit Tilije ulaže u nju, brigu obeju familija predstavlja siromašni advokat Teodoz de la Pejrad, kom je za oko zapala mogućnost da se dokopa vanbračne mezimice, zapravo njenog miraza. Ovaj južnjak, koji na tuđi račun želi da dospe do više klase, možda i najplastičnije oslikava Balzakovu nameru da kritičkoj oštrici podvrgne arivizam koji je carevao u onovremenom Parizu. Iako je roman nedovršen – ne računajući izdanja u kojima ga je „završio“ jedan piščev drug – postavka je, dakle, verovatno jednako složena i slojevita kao u drugim, reprezentativnijim izdancima „Scena iz pariskog života“ (na primer, u „Sjaju i bedi kurtizana“), kao jednog od šest ciklusa životnog Balzakovog projekta Ljudska komedija.
Da li su baš svi značajni likovi ovog bespoštedno kritičkog romana negativni? I pored izrazite poslovne lukavosti, to se ipak, sveuzev, ne odnosi na glavnu junakinju. Mari-Žan Brižit Tilije je spremna da velikodušno izdvaja za (makar i vanbračnu) bratanicu, i da njenom biološkom ocu pomaže da se prikladno oženi, i čini sve da pomogne bratu. I Flavi nastoji da bude od pomoći bliskoj osobi, suprugu Kolvilu, ali na način na koji ga izvrće ruglu pred društvom. Pošto su razlike između dveju glavešina porodica minimalne – obojica se bave mnogo čime a u malo čemu uspevaju – upravo razlika između dve junakinje čini razliku između dveju tematizovanih porodica ključnom i neophodnom kako bi platforma romana „Malograđani“ bila, uz ostalo, u isti mah kompaktna i plodotvorno šarolika.
Autor: Domagoj Petrović
