Prošlo je nekoliko godina otkako sam poslednji put čitao neku knjigu o fantastičnom univerzumu u koji nas je Džo Aberkrombi uveo svojom trilogijom Prvi zakon. Najnoviji roman iz pera ovog pisca podsetio me je na nešto što sam u međuvremenu smetnuo s uma: da se ovde radi o jednom od najgenijalnijih glasova u žanru fantastike, čoveku koji sa svakom sledećom knjigom čitaocu nudi proizvod besprekornog i konzistentnog kvaliteta.

Kada sam pročitao „Malo mržnje“, iznenada sam osetio snažnu potrebu da ponovo redom pročitam sve stare priče iz Aberkrombijevog mračnog, ciničnog sveta i otkrio da mi se sada još više sviđaju.

Prošlo je sedam godina otkako je britanski pisac objavio „Krvavu zemlju“, poslednju knjigu smeštenu univerzum Prvog zakona. Trebalo mu je dosta vremena, ali na kraju je ispunio obećanje. (Za razliku od nekoga čije ime nećemo pominjati.) Konačno smo dobili prvi roman nove trilogije. Ako se tek upoznajete sa Aberkrombijevim stvaralaštvom, možete početi i od njega, ali ja vam toplo preporučujem da prvo pročitate originalnu trilogiju.

Radnja novog romana odvija se tri decenije po završetku „Poslednjeg argumenta kraljeva“. Lokacije su iste: Miderland i Adova; Angland i njegova divlja severna granica. Pojavljuje se i nekoliko dobro poznatih likova, ali sada su znatno stariji i ne igraju tako istaknute uloge.

Vreme neumoljivo teče, nastupa doba mašina, ali čini se da se problemi nove generacije ne razlikuju previše od onih sa kojima se suočavala prethodna: seljaci dižu ustanke, Gurkuljani još uvek prete, varvarske horde pritiskaju Angland.

U centru zbivanja sada su sinovi i ćerke junaka prethodne trilogije. Savina dan Glokta je moćna, bogata industrijalka i ćerka mučitelja i bogalja Sanda dan Glokte. Orso, sin Džezala dan Lutara, je razmaženi slabić, ali nije ni prineti Ladisli, princu-dendiju iz prve trilogije. „Mladi lav“ Leo dan Brok je sin Finri dan Brok, pragmatične guvernerke Anglanda. A tu je i Kerova ćerka Riki, kod koje je Dugačko oko.

U neprijateljskom taboru sada je Staur Mračni, unuk severnjačkog kralja Betoda. Pojavljuje se i nekoliko drugih likova, ali ne želim previše da otkrivam. Reći ću samo da se Aberkrombi ovog puta manje bavi mitologijom i užasnom prošlošću ovog sveta, a više politikom.

Pisac je od samog početka političke teme učinio nezaobilaznim delom kostrukcije svog fantastičnog univerzuma, ali čini se da je u ovom trenutku njegov komentar još aktuelniji. Pitanja imigracije, seksualnosti i ekonomije majstorski su utkana u tekst. Aberkrombi ne drži propovedi, ali čitaocu zadaje dosta tema za razmišljanje.

Aberkrombijeva proza je, kao i do sada, pitka i dopadljiva. Svet koji gradi pred našim očima je dinamična šahovska tabla, na kojoj figure nemaju vremena za predah.

Ne morate brinuti da će vas opteretiti ekspozicijom niti mnoštvom važnih likova (ima ih možda sedam, s tim što nekolicini poklanja nešto više pažnje nego ostalima).

Aberkrombijev stil je ekonomičan i upečatljiv. Njegov svet je, kao i uvek, ispunjen tajnama i intrigama i prikazan krajnje realistično.

Ovo je jedan od najboljih romana koje sam pročitao u poslednjih nekoliko godina. Malo je predstavnika ovog žanra koji se mogu porediti sa ovim piscem. Možda Martin, ali moram priznati da su moje simpatije na strani Aberkrombija. Njegove knjige su podjednako mračne, ali daleko fokusiranije. Njegov svet je nekako ciničniji. Neki će to nazivati „grimdarkom“, ali čini mi se da je ovo mnogo više od toga.

Zaista ne znam u kom pravcu će ići nova priča, ali drago mi je što sam krenuo na ovo putovanje. Dok čekam narednu knjigu, nastaviću da čitam stare. Ovog puta mi deluju još bolje.
Džo Aberkrombi je majstor svog zanata.

Autor: Erik Kejn
Izvor: forbes.com
Prevod: Jelena Tanasković