Prikaz romana „Majka ubice“
Šta je najgore što se može desiti jednom roditelju: policija koja donosi vest da mu je dete nastradalo ili vest da je njegovo dete počinilo ubistvo? U oba slučaja izgubio je dete, a ako mu je dete još i ubica onda on gubi pravo da pokaže svoju ljubav.
Sugestivni roman Ide Linde „Majka ubice“ ima naslov s naivnim prizvukom, otprilike kao kad bi dete dalo ime svom crtežu. Tu je ubica, a i majka ubice.
A tu je i kuća ubice: oskudno namešten stan u kome dečak živi s majkom, koja još nije majka ubice. On ima svoju sobu, ona spava u dnevnom boravku. Ona radi na bezimenom radnom mestu, ali život kao da joj je na pauzi i čekanju, sve zbog sina. Ko će da dodirne njeno „lepo bezvredno telo“ kad on odraste a ona ostari?
Linde piše kratke pasuse o ljubavi prema detetu koje odrasta i udaljava se. O nasleđu koje nosimo u sebi, o tome da li smo kao deca naučili da volimo ili da budemo voljeni. Da li smo naučili šta je bolje – popraviti ili ubiti.
Sve je trivijalno, ali postoje i jezive naznake o simbiozi koja može da postane opasna. Noćne more, koje ponekad ulaze u dečaka tako da njegova majka ostane bez snova.
Ali dečakova majka je dobra i požrtvovana, usamljena je ali drži se stoički, jer ništa se loše ne može desiti – ima svetlih pasusa o sreći kada dete raste, majka „stoji mirno pred svetom“. Ona veruje u nevidljivi ugovor u koji se svi uzdamo: samopožrtvovanost treba da znači da će dete postati osoba koja nas ispunjava ponosom. Još bolje od toga – srećan čovek.
No nije tako ispalo. Sin ubija dečaka od 16 godina, dospeva u zatvor i njegova majka kažnjava samu sebe. Kada vidi majku ubijenog dečaka, uviđa da je izlišno da govori o sopstvenoj tuzi.
Jedina osoba s kojom može otvoreno da razgovara je Grejs, koja takođe posećuje osuđenog sina u zatvoru. Nije slučajnost što njeno ime znači „milost“.
„Zvala sam ga moj sin zato što je bio u mojoj moći“, kaže Henrijeta kad je njen sin mali. Ali važno joj je i da istakne da u njihovom odnosu ima i nečeg fatalnog. Nije ga rodila, možda ga je ukrala?
Ida Linde izvodi oglede s našim poimanjem majčinske ljubavi, „koja je neobuzdana i opasna“, u koju se uzdamo, koja nikad ne sme da nas izda, ali s druge strane ne sme da bude bezgranična – za koliko se samo tragedija okrivljuju majke koje ne postavljaju granice? „Majka ubice“ postavlja provokativna pitanja o tome koliko ljubavi i koliko srama pripada majci – što kod čitaoca pobuđuje osećanje izdaje.
Ovo je bezvremena drama o majkama i sinovima, o nasilju. Ali i jasna – upravo zato što se ne pominje – referenca na mnoge mlade ubijene muškarce u švedskim predgrađima, koji umiru u onom što se zove okršaji kriminalnih bandi ili zato što nekom smetaju.
Opasan utisak nestvarnog – da se žali neko ko se ne može žaliti – provlači se kao hladno sečivo kroz ceo roman. Ida Linde piše da je rutina svakodnevnog života pletivo na koje se kače takvi utisci i osećaji nestvarnog – i ovaj roman podseća na pletivo, na veš koji okačen na žicu, da se suši, izložen pogledima drugih, na granici između privatnog i javnog.
Autor: Ulrika Miles
Izvor: SVT
Prevod: Slavica Milosavljević
Sugestivni roman Ide Linde „Majka ubice“ ima naslov s naivnim prizvukom, otprilike kao kad bi dete dalo ime svom crtežu. Tu je ubica, a i majka ubice.
A tu je i kuća ubice: oskudno namešten stan u kome dečak živi s majkom, koja još nije majka ubice. On ima svoju sobu, ona spava u dnevnom boravku. Ona radi na bezimenom radnom mestu, ali život kao da joj je na pauzi i čekanju, sve zbog sina. Ko će da dodirne njeno „lepo bezvredno telo“ kad on odraste a ona ostari?
Linde piše kratke pasuse o ljubavi prema detetu koje odrasta i udaljava se. O nasleđu koje nosimo u sebi, o tome da li smo kao deca naučili da volimo ili da budemo voljeni. Da li smo naučili šta je bolje – popraviti ili ubiti.
Sve je trivijalno, ali postoje i jezive naznake o simbiozi koja može da postane opasna. Noćne more, koje ponekad ulaze u dečaka tako da njegova majka ostane bez snova.
Ali dečakova majka je dobra i požrtvovana, usamljena je ali drži se stoički, jer ništa se loše ne može desiti – ima svetlih pasusa o sreći kada dete raste, majka „stoji mirno pred svetom“. Ona veruje u nevidljivi ugovor u koji se svi uzdamo: samopožrtvovanost treba da znači da će dete postati osoba koja nas ispunjava ponosom. Još bolje od toga – srećan čovek.
No nije tako ispalo. Sin ubija dečaka od 16 godina, dospeva u zatvor i njegova majka kažnjava samu sebe. Kada vidi majku ubijenog dečaka, uviđa da je izlišno da govori o sopstvenoj tuzi.
Jedina osoba s kojom može otvoreno da razgovara je Grejs, koja takođe posećuje osuđenog sina u zatvoru. Nije slučajnost što njeno ime znači „milost“.
„Zvala sam ga moj sin zato što je bio u mojoj moći“, kaže Henrijeta kad je njen sin mali. Ali važno joj je i da istakne da u njihovom odnosu ima i nečeg fatalnog. Nije ga rodila, možda ga je ukrala?
Ida Linde izvodi oglede s našim poimanjem majčinske ljubavi, „koja je neobuzdana i opasna“, u koju se uzdamo, koja nikad ne sme da nas izda, ali s druge strane ne sme da bude bezgranična – za koliko se samo tragedija okrivljuju majke koje ne postavljaju granice? „Majka ubice“ postavlja provokativna pitanja o tome koliko ljubavi i koliko srama pripada majci – što kod čitaoca pobuđuje osećanje izdaje.
Ovo je bezvremena drama o majkama i sinovima, o nasilju. Ali i jasna – upravo zato što se ne pominje – referenca na mnoge mlade ubijene muškarce u švedskim predgrađima, koji umiru u onom što se zove okršaji kriminalnih bandi ili zato što nekom smetaju.
Opasan utisak nestvarnog – da se žali neko ko se ne može žaliti – provlači se kao hladno sečivo kroz ceo roman. Ida Linde piše da je rutina svakodnevnog života pletivo na koje se kače takvi utisci i osećaji nestvarnog – i ovaj roman podseća na pletivo, na veš koji okačen na žicu, da se suši, izložen pogledima drugih, na granici između privatnog i javnog.
Autor: Ulrika Miles
Izvor: SVT
Prevod: Slavica Milosavljević
