Prikaz romana „Luna – Vučji mesec“: Prozor u svet
U drugom delu trilogije LunaIjana Mekdonalda (1960) do izražaja dolaze sve snage ovog serijala, ali i poneka slaba tačka.
Mekdonald i dalje postiže da u moru likova i imena (čiji katalog već postaje brojčano zaista impresivan) konstruiše upečatljive likove koji se uvek ističu, i koje nije lako pobrkati. Ne samo to, već uspeva i da smisleno i zanimljivo razvija njihove životne puteve, dovodeći svakog od njih do neke vrste prekretnice i ličnog loma posle kog moraju da preispitaju ne samo svoj pogled na svet već i da neretko ponovo izgrade sopstveni identitet.
Tako neprikosnovena Arijel Korta, koja je imala sve (i fizički izgled, i pamet, i društveni status), mora da se suoči s tim odakle zapravo dolazi njen autoritet i šta je zaista njeno kada ostane i bez podrške porodice, i snage sopstvenog tela. Slično važi i za Lukasinja, koji je površan, sebičan i sujetan, naučen da živi lako, a koji sada mora da se nosi sa sumornom, surovom stvarnošću i traumama koje je preživeo. Jedna od junakinja se suočava sa najvažnijim egzistencijalnim izborom koji „dođoš“ na Mesecu mora da napravi – za one koji su rođeni na „Gospa Luni“, Zemlja je samo daleki san, pošto njihova tela ne mogu da izdrže mnogo jaču gravitaciju, ali za Zemljane koji su došli na koloniju, postoji dan posle kog im telo toliko propada da više neće moći da se vrate, i kada moraju da prelome gde će provesti ostatak života.
Kako tekst druge knjige odmiče, Mekdonaldovi vešti brzi rezovi postaju sve više mač sa dve oštrice. S jedne strane, vrtoglavo smenjivanje perspektiva likova prilagođeno je prekratkoj pažnji savremene publike navikle na sumanuto smenjivanje kadrova i mahnitu montažu u vizuelnim medijima, i jasno je da je bilo autorov svesni stilski izbor. S druge strane, čini se da ovo možda ipak nije nužno najzgodniji pripovedni pristup u književnosti, naročito ako autor pretenduje na nešto ozbiljnije od instant trivijalne denbraunovske žanrovske fikcije.
Iako Mekdonald odlično vlada svojim pripovednim linijama, koje se neprekidno ukrštaju isplićući složeni narativ u kom je sve logično povezano, čini se da bi knjiga bila prijemčivija i bogatija da je autor ostavljao malo više prostora svojim likovima „da dišu“. To se najbolje vidi u pripovednoj liniji Adrijane Korte iz prve knjige, koja je bila usmerena samo na njenu životnu priču, i iza koje su ostale najlepše, i najupečatljivije slike iz prvog dela, koje su tematski zaokružile ceo roman.
Autor: Nastasja Pisarеv
Izvor: Dnevnik
Mekdonald i dalje postiže da u moru likova i imena (čiji katalog već postaje brojčano zaista impresivan) konstruiše upečatljive likove koji se uvek ističu, i koje nije lako pobrkati. Ne samo to, već uspeva i da smisleno i zanimljivo razvija njihove životne puteve, dovodeći svakog od njih do neke vrste prekretnice i ličnog loma posle kog moraju da preispitaju ne samo svoj pogled na svet već i da neretko ponovo izgrade sopstveni identitet.
Tako neprikosnovena Arijel Korta, koja je imala sve (i fizički izgled, i pamet, i društveni status), mora da se suoči s tim odakle zapravo dolazi njen autoritet i šta je zaista njeno kada ostane i bez podrške porodice, i snage sopstvenog tela. Slično važi i za Lukasinja, koji je površan, sebičan i sujetan, naučen da živi lako, a koji sada mora da se nosi sa sumornom, surovom stvarnošću i traumama koje je preživeo. Jedna od junakinja se suočava sa najvažnijim egzistencijalnim izborom koji „dođoš“ na Mesecu mora da napravi – za one koji su rođeni na „Gospa Luni“, Zemlja je samo daleki san, pošto njihova tela ne mogu da izdrže mnogo jaču gravitaciju, ali za Zemljane koji su došli na koloniju, postoji dan posle kog im telo toliko propada da više neće moći da se vrate, i kada moraju da prelome gde će provesti ostatak života.
Kako tekst druge knjige odmiče, Mekdonaldovi vešti brzi rezovi postaju sve više mač sa dve oštrice. S jedne strane, vrtoglavo smenjivanje perspektiva likova prilagođeno je prekratkoj pažnji savremene publike navikle na sumanuto smenjivanje kadrova i mahnitu montažu u vizuelnim medijima, i jasno je da je bilo autorov svesni stilski izbor. S druge strane, čini se da ovo možda ipak nije nužno najzgodniji pripovedni pristup u književnosti, naročito ako autor pretenduje na nešto ozbiljnije od instant trivijalne denbraunovske žanrovske fikcije.
Iako Mekdonald odlično vlada svojim pripovednim linijama, koje se neprekidno ukrštaju isplićući složeni narativ u kom je sve logično povezano, čini se da bi knjiga bila prijemčivija i bogatija da je autor ostavljao malo više prostora svojim likovima „da dišu“. To se najbolje vidi u pripovednoj liniji Adrijane Korte iz prve knjige, koja je bila usmerena samo na njenu životnu priču, i iza koje su ostale najlepše, i najupečatljivije slike iz prvog dela, koje su tematski zaokružile ceo roman.
Autor: Nastasja Pisarеv
Izvor: Dnevnik
