Prikaz romana „Luna: Mlad mesec“ Ijana Mekdonalda
„Svetlost zemaljska“ Artura Č. Klarka iz 1955. klasik je srebrnog doba. Sa zapletom laganog špijunskog trilera uvijenog u opise onoga što bi život na mesecu mogao biti, koliko god da je suptilna naracija (osim vatrometa u zaključku), većina građe romana je sačinjena od opisa pruge, sportova na slaboj gravitaciji, rudarstva i drugih potencijalnih aspekata života na Mesecu. Pola veka kasnije, lunarnu štafetu 2015. preuzima „Luna: Mlad mesec“ Ijana Mekdonalda. Ah, i zaplet je sada mnogo razrađeniji...
Kako je sam Mekdonald prozvao svoj roman „Game of Domes“, moram priznati da je „Luna: Mlad mesec“ najbolja svemirska opera koju sam pročitao još od „Hiperiona“ Dena Simonsa (30 godina kasnije!!), a da ne pominjem savršen sinopsis od tri reči. Na stranu Starkovi, Grejdžoji i Lanisteri, Mekdonald naseljava svoj Mesec Kortama, Makenzijevima, Sunovima, Asamoama i Voroncovima – pet porodica koje su industrijalizovale Zemljin najveći satelit i ušle u mrežu sopstvenih sukoba i nadmetanja. Porodice se nazivaju pet zmajeva, a roman se pripoveda uglavnom iz perspektive porodice Korta, dok njihovi glavni rivali, Makenzijevi, pokušavaju da ostanu korak ispred u igri kontrole resursa, tehnologije i naravno (ovo je svemirska opera) – moći.
Likovi junački i tragični, voljeni i omraženi, više i niže klase, drama, izdaja, dueli i dinastija, i proganjajući osećaj klaustrofobije izazvan životom u modulima ispod površine – ovo su (što ne iznenađuje) dihotomije i temelj romana „Luna: Mlad mesec“. Za čitaoca koji traži krajnje uzbudljivu naučnu fantastiku u postmodernoj eri, ne tražite dalje. Ovo je to. Kao i u svakoj dobroj operi, roman se fokusira na likove i njihove interakcije. A da se postara da im životi budu prepuni drame, tu je ultrakapitalistička ekonomija i korporacijsko ugnjetavanje koje ide uz nju, a da ne pominjemo unutarporodične brakove sa ciljem da ojačaju i stabilizuju odnose, ali se čini da rade sve osim toga. Kada brak nije ništa do običan ugovor, odnosi se komplikuju – u stilu dnevnog televizijskog programa.
U ekstremnoj šarolikosti romana, od seksualne orijentacije do etničke pripadnosti, od jezika do religije, Mekdonald ništa ne uzima zdravo za gotovo u „Luni“. Kroz tekst provejavaju reči preuzete iz drugih jezika, u odnosima nije bitna seksualna orijentacija, niti jedan od pet zmajeva nisu Amerikanci ili Britanci, a među likovima, kod kojih je fokus, naravno, na aristokratiji, takođe su predstavljeni ljudi iz svih nivoa lunarnog života. Ono što je, verovatno, najvažnije je to što „Luna“ nije roman koji ističe svoju multikulturalnost. Mekdonald sve to besprekorno stapa sa narativom. Ali pošto je njegov Mesec sledeća „Amerika“, pretpostavljam da je prirodno da postoji takva raznolikost.
Iako je stil zanimljiv i živopisan, roman „Luna: Mlad mesec“ je pun, ali ne i pretrpan detaljima o lunarnom životu. Ali dok se Klark fokusirao na detalje o tome kako bi mogao da izgleda život na mesecu, Mekdonald to koristi kao odskočnu dasku za svoje likove i strukturu društva kome pripadaju. Na primer, u obredu prelaza, deca zmajeva moraju da prođu test: da trče goli od jedne vazdušne komore do druge, kroz okrutnu atmosferu Meseca. Ne preskačući ni trenutak, brutalnost trčanja se prenosi relativno detaljno. U drugom primeru, cilindri i tuneli u kojima ljudi žive, zavise od infrastrukture vazduha i vode kao nigde na Zemlji, a s obzirom na to kako je ustrojena ekonomija na Mesecu, prosečan građanin vidi da ih je polako sve manje u njegovom staništu. Ovo Mekdonaldu daje mogućnost da ogoljeno prikaže životne potrepštine, kao i priliku za prljavu igru (prirodno). Barem po okrutnim detaljima svakodnevnog života, „Luna“ se može porediti sa Robinsovom trilogijom „Mars“ (samo se potrudite da oduzmete sve Robinsonove političke, društvene, ekološke i lične agende).
Iako sam pomalo razočaran zato što roman čvrsto utvrđuje naginjanje Mekdonalda ka mejnstrim naučnoj fantastici (više volim njegova ranija, eksperimentalnija i humanističkija dela, kao što su „Nekrovil“, „King of Morning, Queen of Day“, „Bespuće“ itd.) ne mogu da čoveku zameram na karijeri, niti da poreknem da je „Luna: Mlad mesec“ rokenrol naučne fantastike – do maksimuma pojačano, neodoljivo štivo. Ubačeno je i malo rodne i seksualne različitosti kako bi se umirili pobornici socijalne pravde (kako lako se većina njih zadovolji ovakvim mrvicama), ali sve u svemu, ovo je stoprocentna lunarna opera za 21. vek: odvažnije nego što su Artur Č. Klark i drugi očevi savremene naučne fantastika ikada sanjali.
Izvor: speculiction.blogspot.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Kako je sam Mekdonald prozvao svoj roman „Game of Domes“, moram priznati da je „Luna: Mlad mesec“ najbolja svemirska opera koju sam pročitao još od „Hiperiona“ Dena Simonsa (30 godina kasnije!!), a da ne pominjem savršen sinopsis od tri reči. Na stranu Starkovi, Grejdžoji i Lanisteri, Mekdonald naseljava svoj Mesec Kortama, Makenzijevima, Sunovima, Asamoama i Voroncovima – pet porodica koje su industrijalizovale Zemljin najveći satelit i ušle u mrežu sopstvenih sukoba i nadmetanja. Porodice se nazivaju pet zmajeva, a roman se pripoveda uglavnom iz perspektive porodice Korta, dok njihovi glavni rivali, Makenzijevi, pokušavaju da ostanu korak ispred u igri kontrole resursa, tehnologije i naravno (ovo je svemirska opera) – moći.
Likovi junački i tragični, voljeni i omraženi, više i niže klase, drama, izdaja, dueli i dinastija, i proganjajući osećaj klaustrofobije izazvan životom u modulima ispod površine – ovo su (što ne iznenađuje) dihotomije i temelj romana „Luna: Mlad mesec“. Za čitaoca koji traži krajnje uzbudljivu naučnu fantastiku u postmodernoj eri, ne tražite dalje. Ovo je to. Kao i u svakoj dobroj operi, roman se fokusira na likove i njihove interakcije. A da se postara da im životi budu prepuni drame, tu je ultrakapitalistička ekonomija i korporacijsko ugnjetavanje koje ide uz nju, a da ne pominjemo unutarporodične brakove sa ciljem da ojačaju i stabilizuju odnose, ali se čini da rade sve osim toga. Kada brak nije ništa do običan ugovor, odnosi se komplikuju – u stilu dnevnog televizijskog programa.
U ekstremnoj šarolikosti romana, od seksualne orijentacije do etničke pripadnosti, od jezika do religije, Mekdonald ništa ne uzima zdravo za gotovo u „Luni“. Kroz tekst provejavaju reči preuzete iz drugih jezika, u odnosima nije bitna seksualna orijentacija, niti jedan od pet zmajeva nisu Amerikanci ili Britanci, a među likovima, kod kojih je fokus, naravno, na aristokratiji, takođe su predstavljeni ljudi iz svih nivoa lunarnog života. Ono što je, verovatno, najvažnije je to što „Luna“ nije roman koji ističe svoju multikulturalnost. Mekdonald sve to besprekorno stapa sa narativom. Ali pošto je njegov Mesec sledeća „Amerika“, pretpostavljam da je prirodno da postoji takva raznolikost.
Iako je stil zanimljiv i živopisan, roman „Luna: Mlad mesec“ je pun, ali ne i pretrpan detaljima o lunarnom životu. Ali dok se Klark fokusirao na detalje o tome kako bi mogao da izgleda život na mesecu, Mekdonald to koristi kao odskočnu dasku za svoje likove i strukturu društva kome pripadaju. Na primer, u obredu prelaza, deca zmajeva moraju da prođu test: da trče goli od jedne vazdušne komore do druge, kroz okrutnu atmosferu Meseca. Ne preskačući ni trenutak, brutalnost trčanja se prenosi relativno detaljno. U drugom primeru, cilindri i tuneli u kojima ljudi žive, zavise od infrastrukture vazduha i vode kao nigde na Zemlji, a s obzirom na to kako je ustrojena ekonomija na Mesecu, prosečan građanin vidi da ih je polako sve manje u njegovom staništu. Ovo Mekdonaldu daje mogućnost da ogoljeno prikaže životne potrepštine, kao i priliku za prljavu igru (prirodno). Barem po okrutnim detaljima svakodnevnog života, „Luna“ se može porediti sa Robinsovom trilogijom „Mars“ (samo se potrudite da oduzmete sve Robinsonove političke, društvene, ekološke i lične agende).
Iako sam pomalo razočaran zato što roman čvrsto utvrđuje naginjanje Mekdonalda ka mejnstrim naučnoj fantastici (više volim njegova ranija, eksperimentalnija i humanističkija dela, kao što su „Nekrovil“, „King of Morning, Queen of Day“, „Bespuće“ itd.) ne mogu da čoveku zameram na karijeri, niti da poreknem da je „Luna: Mlad mesec“ rokenrol naučne fantastike – do maksimuma pojačano, neodoljivo štivo. Ubačeno je i malo rodne i seksualne različitosti kako bi se umirili pobornici socijalne pravde (kako lako se većina njih zadovolji ovakvim mrvicama), ali sve u svemu, ovo je stoprocentna lunarna opera za 21. vek: odvažnije nego što su Artur Č. Klark i drugi očevi savremene naučne fantastika ikada sanjali.
Izvor: speculiction.blogspot.com
Prevod: Borivoje Dožudić
