Prikaz romana „Luna – Mlad mesec“ Ijana Mekdonalda
Obećanje da ćemo jednog dana svi hodati po Mesecu pokazalo se kao šarena laža. Putovanja u svemir, kojima je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka ostvaren deo snova pisaca naučne fantastike, za današnje generacije predstavljaju nepovratnu prošlost. Odlazak na Mesec postao je nešto što su radili naši preci i nešto što naša deca verovatno neće raditi. Nijedno ljudsko biće već punih trideset godina nije izašlo iz niske Zemljine orbite.
Deo problema leži u tome što nas je, kada smo se konačno domogli površine Zemljinog satelita, dočekala lako predvidiva realnost: u vakuumu zarobljen surovi pejzaž, smrtonosno vreo tokom dve nedelje dugog dana, neizmerno hladan tokom dve nedelje duge noći, izgrižen zračenjem, prašnjav, suv i siv. Ijan Mekdonald veruje da bi jedini motiv za kolonizaciju Meseca mogao biti nezamislivo veliki profit, a novi kolonisti bi, po njegovom mišljenju, morali biti čvršći i odlučniji od osvajača Divljeg zapada. Potencijalni stanovnici Meseca morali bi da se pomire sa životom u tunelima i kupolama, naviknu na činjenicu da voda i vazduh imaju propisanu cenu, kao i da smrt vreba iza svakog ugla. Činjenica da je Mekdonaldu pošlo za rukom da na ubedljiv način dočara život u takvom okruženju samo svedoči o njegovom zadivljujućem talentu.
Robert Hajnlajn je u naslovu jednog od svojih boljih romana Mesec nazvao „zlim gospodarom“. Nedovoljno. Svakome ko otvori knjigu „Luna – Mlad mesec“ ubrzo će postati jasno da je Mesec zapravo nemilosrdni sociopata. Kako u fizičkom, tako i u socioekonomskom smislu.
Svet lunarnih kolonista je brutalan. Rivalske porodice takmiče se u eksploataciji resursa: bogati profitiraju, a veći deo stanovništva jedva sastavlja kraj sa krajem. Helijuma 3, izvora jeftine energije kojom se snabdevaju Mesec i Zemlja, ima u izobilju. Pet dominantnih porodičnih korporacija („zmajeva“) posluju u skladu sa zakonom, ali po strukturi i organizaciji pre podsećaju na mafiju. Zakon je na Mesecu rastegljiva kategorija.
Priča u najvećoj meri prati sudbinu pripadnika moćne brazilske porodice Korta. Na njenom čelu je beskrupulozna Adrijana Korta, čijem se životu bliži kraj. Njen najstariji sin i naslednik Rafa Korta je usijana glava, Sani Korleone ovog romana. Njegov mlađi brat Lukas je odmereniji, ume da taktizira i podseća na Majkla Korleonea. Glavni rival im je novozelandska porodica koja upravlja korporacijom „Makenzi metali“. Posle pokušaja atentata na Rafu i kada Kortama pođe za rukom da Makenzijevima ispod nosa ukradu profitabilnu rudarsku lokaciju, situacija se zakuvava. Priča obiluje intrigama, nasiljem, seksom i svim ostalim sastojcima potrebnim za spravljanje uspešne svemirske sapunice – nalik „Dalasu“ na Mesecu.
Najslabiji segment romana je prenatrpani početak, gde nam Mekdonald na brzinu predstavlja desetine glavnih i sporednih likova i upoznaje nas sa osnovnim parametrima funkcionisanja svog sveta. Vredna hvale je njegova odluka da dominaciju Mesecom poveri dinastijama sa južne polulopte umesto da ga, žanrovski predvidivo, naseli potomcima belih Zapadnjaka; ali činjenica je i da zbog toga čitalac mora biti spreman za još jedan sloj nepoznatog. Rečnici su od velike pomoći u dešifrovanju portugalske, kineske, havajske i drugih terminologija, a nekoliko stranica dugi dramatis personae je izuzetno koristan u situacijama kada zaboravite ko je ko. Strpljenje će se svakako isplatiti. Kada počnete da se snalazite u novoj sredini, čitanje će postati lakše, stranice će proletati nezamislivom brzinom, vešto vas usmeravajući ka uzbudljivom i genijalno napetom raspletu. Kada pročitate poslednje redove, poželećete da se što pre dočepate sledećeg dela Mekdonaldove sage.
Trilogija „Kum“ je sjajno kinematografsko dostignuće, ali verovatno niko ne bi poželeo da živi u takvom svetu. Ijan Mekdonald svojim romanom uspešno dovodi u pitanje staru Hajnlajnovu pretpostavku da svaka kolonizatorska zajednica, čije vrednosti počivaju na primatu porodice i ignorisanju zakona, pre ili kasnije usvaja idealizovani mentalitet „malog grada, negde u Americi“. „Luna“ predviđa da će buduća kolonizacija Meseca pre podsećati na „Porodicu Soprano“ nego na porodične serije iz osamdesetih. Reč je o napetom, uzbudljivom romanu, čija bi priča sjajno izgledala na malim ekranima – možda kao nova, ali sada svemirska, „Igra prestola“.
Autor: Adam Roberts
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
Deo problema leži u tome što nas je, kada smo se konačno domogli površine Zemljinog satelita, dočekala lako predvidiva realnost: u vakuumu zarobljen surovi pejzaž, smrtonosno vreo tokom dve nedelje dugog dana, neizmerno hladan tokom dve nedelje duge noći, izgrižen zračenjem, prašnjav, suv i siv. Ijan Mekdonald veruje da bi jedini motiv za kolonizaciju Meseca mogao biti nezamislivo veliki profit, a novi kolonisti bi, po njegovom mišljenju, morali biti čvršći i odlučniji od osvajača Divljeg zapada. Potencijalni stanovnici Meseca morali bi da se pomire sa životom u tunelima i kupolama, naviknu na činjenicu da voda i vazduh imaju propisanu cenu, kao i da smrt vreba iza svakog ugla. Činjenica da je Mekdonaldu pošlo za rukom da na ubedljiv način dočara život u takvom okruženju samo svedoči o njegovom zadivljujućem talentu.
Robert Hajnlajn je u naslovu jednog od svojih boljih romana Mesec nazvao „zlim gospodarom“. Nedovoljno. Svakome ko otvori knjigu „Luna – Mlad mesec“ ubrzo će postati jasno da je Mesec zapravo nemilosrdni sociopata. Kako u fizičkom, tako i u socioekonomskom smislu.
Svet lunarnih kolonista je brutalan. Rivalske porodice takmiče se u eksploataciji resursa: bogati profitiraju, a veći deo stanovništva jedva sastavlja kraj sa krajem. Helijuma 3, izvora jeftine energije kojom se snabdevaju Mesec i Zemlja, ima u izobilju. Pet dominantnih porodičnih korporacija („zmajeva“) posluju u skladu sa zakonom, ali po strukturi i organizaciji pre podsećaju na mafiju. Zakon je na Mesecu rastegljiva kategorija.
Priča u najvećoj meri prati sudbinu pripadnika moćne brazilske porodice Korta. Na njenom čelu je beskrupulozna Adrijana Korta, čijem se životu bliži kraj. Njen najstariji sin i naslednik Rafa Korta je usijana glava, Sani Korleone ovog romana. Njegov mlađi brat Lukas je odmereniji, ume da taktizira i podseća na Majkla Korleonea. Glavni rival im je novozelandska porodica koja upravlja korporacijom „Makenzi metali“. Posle pokušaja atentata na Rafu i kada Kortama pođe za rukom da Makenzijevima ispod nosa ukradu profitabilnu rudarsku lokaciju, situacija se zakuvava. Priča obiluje intrigama, nasiljem, seksom i svim ostalim sastojcima potrebnim za spravljanje uspešne svemirske sapunice – nalik „Dalasu“ na Mesecu.
Najslabiji segment romana je prenatrpani početak, gde nam Mekdonald na brzinu predstavlja desetine glavnih i sporednih likova i upoznaje nas sa osnovnim parametrima funkcionisanja svog sveta. Vredna hvale je njegova odluka da dominaciju Mesecom poveri dinastijama sa južne polulopte umesto da ga, žanrovski predvidivo, naseli potomcima belih Zapadnjaka; ali činjenica je i da zbog toga čitalac mora biti spreman za još jedan sloj nepoznatog. Rečnici su od velike pomoći u dešifrovanju portugalske, kineske, havajske i drugih terminologija, a nekoliko stranica dugi dramatis personae je izuzetno koristan u situacijama kada zaboravite ko je ko. Strpljenje će se svakako isplatiti. Kada počnete da se snalazite u novoj sredini, čitanje će postati lakše, stranice će proletati nezamislivom brzinom, vešto vas usmeravajući ka uzbudljivom i genijalno napetom raspletu. Kada pročitate poslednje redove, poželećete da se što pre dočepate sledećeg dela Mekdonaldove sage.
Trilogija „Kum“ je sjajno kinematografsko dostignuće, ali verovatno niko ne bi poželeo da živi u takvom svetu. Ijan Mekdonald svojim romanom uspešno dovodi u pitanje staru Hajnlajnovu pretpostavku da svaka kolonizatorska zajednica, čije vrednosti počivaju na primatu porodice i ignorisanju zakona, pre ili kasnije usvaja idealizovani mentalitet „malog grada, negde u Americi“. „Luna“ predviđa da će buduća kolonizacija Meseca pre podsećati na „Porodicu Soprano“ nego na porodične serije iz osamdesetih. Reč je o napetom, uzbudljivom romanu, čija bi priča sjajno izgledala na malim ekranima – možda kao nova, ali sada svemirska, „Igra prestola“.
Autor: Adam Roberts
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
