Prikaz romana „London“: Pohlepa, požuda i slava na Temzi
Za razliku od Njujorka iz policijskih televizijskih serija, London nikada nije bio ogoljen niti je broj njegovih stanovnika ikada prešao osam miliona. Ipak, mnoge životne priče su opisane u „Londonu“, romanu Edvarda Raderfurda, koji prati istoriju ovog engleskog grada od druida do danas.
Zapravo, toliko je ljudskih priča u ovom romanu da ćete neprestano morati da koristite popis imena sa početka knjige koji sadrži listu od 131 lika, članova jedne od sedam porodica, a koji se međusobno venčavaju, menjaju imena, bogate, tonu u siromaštvo, postaju heroji ili zlikovci, bore se u dvobojima, vode ljubav, mole se Bogu, savetuju kraljeve, propovedaju, grade katedrale, pišu poeziju i rade razne druge stvari koje su izgradile englesku istoriju tokom dva milenijuma.
Pa kako dođavola neko može ispratiti sve te ljude tokom 21 poglavlja koja sadrže naslednike porodica kroz generacije? Autor je uspeo da to bude veoma lako.
Raderfurd je diplomirao na Kembridžu i pored „Londona“, podario nam je romane o istoriji Rusije, Njujorka i Pariza. Veoma svesno je u ovom romanu pokušao da primeni tehnike Džejmsa Mičinera na Veliku Britaniju.
Likovima u „Londonu“ je dodelio upadljive fizičke karakteristike poput dugih noseva koje imaju svi članovi porodice Silverslivs ili srebrne pramenove i spojene prste koji se javljaju kod Daketsovih, kao i lako pamtljiva prezimena poput Bul, Peni i Barnikel (prezime nastalo po jednom od predaka, neustrašivom vikinškom borcu koji nije voleo ubijanje dece i uvek je pre napada izdavao naredbu „Bairn ni kel“ što znači „Ne ubijajte decu“).
Svaka epizoda knjige je upečatljiva priča koja ima neizvestan završetak i govori o pohlepi, požudi, osveti, odanosti, hrabrosti, čestitosti i poštovanju. Bodrimo heroje dok spašavaju device u nevolji i preziremo zlikovce dok uvrću svoje brkove. Raderfurdovo pripovedanje nije uvek baš suptilno.
Ali teško da je ovde poenta u dubini likova i radnje.
Svrha „Londona“ je da zajedno utka važne događaje engleske istorije i uveze poznate likove u tu tapiseriju. Takve epizode su invazija legija Julija Cezara 54. godine pre nove ere; pritisak na Anglosaksonce da se preobrate u hrišćanstvo u sedmom veku; uspon viteštva i krstaša; korišćenje alhemije i velikih holding kompanija; izgradnja pozorišta Gloub i katedrale Svetog Pavla; kuga, veliki londonski požar; Vat Tajlerova pobuna i dolazak industrijske revolucije.
Iz prve ruke svedočimo požudi Henrija VIII.
Čujemo kada Džefri Čoser odlučuje da napiše „Kanterberijske priče“. „Napiši ih na latinskom“, savetuje ga prijatelj koji misli da se engleski jezik prebrzo menja. „Ne dozvoli da tvoje životno delo bude zbrisano. Ostavi spomenik za buduće generacije.“
Posmatramo puritance koji odlaze preko okeana ka koloniji na obali Masačusetsa na brodu sa Džonom Harvardom.
Zabavno je posmatrati kako delići slagalice upadaju na svoja mesta. Tu su i porekla reči i naziva mesta: u vreme Normanovog osvajanja, „zemlja je bila podeljena na okruge, a svaki okrug je imao svog upravnika – šerifa – koji je skupljao kraljevske poreze i nadgledao pravdu“. Tu su i opisi kovanja metalnih lanaca, dizajniranja kaputa, izgradnje Londonske kule i pretvaranja metala u zlato, odnosno ubeđivanje drugih da to možete da izvedete. Zašto Slavna revolucija (1688. godine) nije bila ni revolucija ni slavna, jer su „religiozne i političke rasprave koje su mučile Englesku više od jednog veka došle do trajnog rešenja“, na štetu katoličke crkve.
U ovako obimnom romanu, nedostaci su neizbežni. Teško je identifikovati sa gradom i znate već kako će se sve završiti. London će preživeti i proširiti se. Uz svu zabavu koju roman nudi, Raderfurd iznosi i neke ozbiljne poente: kao bog svoje tvorevine, dozvolio je zlobi da bude nagrađena, a vrlinama da budu kažnjene, pri tom ne pružajući moralni sud o svojim likovima. Deluje da je time hteo da pokaže da su zagonetni putevi istorije.
Za njega su mnogo važnije sve predivne posebnosti Londona. Kako to jedan od likova koji predstavlja samog autora izgovara: „London je oduvek bio prepun stranaca koji su se brzo asimilovali.“
Ova knjiga predstavlja predivan način da osetite London i upoznate englesku istoriju.
Izvor: archive.nytimes.com
Prevod: Dragan Matković
Pa kako dođavola neko može ispratiti sve te ljude tokom 21 poglavlja koja sadrže naslednike porodica kroz generacije? Autor je uspeo da to bude veoma lako.
Raderfurd je diplomirao na Kembridžu i pored „Londona“, podario nam je romane o istoriji Rusije, Njujorka i Pariza. Veoma svesno je u ovom romanu pokušao da primeni tehnike Džejmsa Mičinera na Veliku Britaniju.
Likovima u „Londonu“ je dodelio upadljive fizičke karakteristike poput dugih noseva koje imaju svi članovi porodice Silverslivs ili srebrne pramenove i spojene prste koji se javljaju kod Daketsovih, kao i lako pamtljiva prezimena poput Bul, Peni i Barnikel (prezime nastalo po jednom od predaka, neustrašivom vikinškom borcu koji nije voleo ubijanje dece i uvek je pre napada izdavao naredbu „Bairn ni kel“ što znači „Ne ubijajte decu“).
Svaka epizoda knjige je upečatljiva priča koja ima neizvestan završetak i govori o pohlepi, požudi, osveti, odanosti, hrabrosti, čestitosti i poštovanju. Bodrimo heroje dok spašavaju device u nevolji i preziremo zlikovce dok uvrću svoje brkove. Raderfurdovo pripovedanje nije uvek baš suptilno.
Ali teško da je ovde poenta u dubini likova i radnje.
Svrha „Londona“ je da zajedno utka važne događaje engleske istorije i uveze poznate likove u tu tapiseriju. Takve epizode su invazija legija Julija Cezara 54. godine pre nove ere; pritisak na Anglosaksonce da se preobrate u hrišćanstvo u sedmom veku; uspon viteštva i krstaša; korišćenje alhemije i velikih holding kompanija; izgradnja pozorišta Gloub i katedrale Svetog Pavla; kuga, veliki londonski požar; Vat Tajlerova pobuna i dolazak industrijske revolucije.
Iz prve ruke svedočimo požudi Henrija VIII.
Čujemo kada Džefri Čoser odlučuje da napiše „Kanterberijske priče“. „Napiši ih na latinskom“, savetuje ga prijatelj koji misli da se engleski jezik prebrzo menja. „Ne dozvoli da tvoje životno delo bude zbrisano. Ostavi spomenik za buduće generacije.“
Posmatramo puritance koji odlaze preko okeana ka koloniji na obali Masačusetsa na brodu sa Džonom Harvardom.
Zabavno je posmatrati kako delići slagalice upadaju na svoja mesta. Tu su i porekla reči i naziva mesta: u vreme Normanovog osvajanja, „zemlja je bila podeljena na okruge, a svaki okrug je imao svog upravnika – šerifa – koji je skupljao kraljevske poreze i nadgledao pravdu“. Tu su i opisi kovanja metalnih lanaca, dizajniranja kaputa, izgradnje Londonske kule i pretvaranja metala u zlato, odnosno ubeđivanje drugih da to možete da izvedete. Zašto Slavna revolucija (1688. godine) nije bila ni revolucija ni slavna, jer su „religiozne i političke rasprave koje su mučile Englesku više od jednog veka došle do trajnog rešenja“, na štetu katoličke crkve.
U ovako obimnom romanu, nedostaci su neizbežni. Teško je identifikovati sa gradom i znate već kako će se sve završiti. London će preživeti i proširiti se. Uz svu zabavu koju roman nudi, Raderfurd iznosi i neke ozbiljne poente: kao bog svoje tvorevine, dozvolio je zlobi da bude nagrađena, a vrlinama da budu kažnjene, pri tom ne pružajući moralni sud o svojim likovima. Deluje da je time hteo da pokaže da su zagonetni putevi istorije.
Za njega su mnogo važnije sve predivne posebnosti Londona. Kako to jedan od likova koji predstavlja samog autora izgovara: „London je oduvek bio prepun stranaca koji su se brzo asimilovali.“
Ova knjiga predstavlja predivan način da osetite London i upoznate englesku istoriju.
Izvor: archive.nytimes.com
Prevod: Dragan Matković
