Prikaz romana „Lolita“: Mudro, ironično i elegantno remek-delo
Kultni roman Vladimira Nabokova „Lolita“ istovremeno je priča o civilizovanom Evropljaninu koji se sudara sa veselim varvarstvom posleratne Amerike, ali i velika meditacija o ljubavi kao sablazni i halucinaciji, ludilu i preobražaju.
Nedavno je do medija došla izjava Džonatana Frenzena, vrsnog američkog pisca, autora glasovitih „Korekcija“, da na uzorku svega što je u svom životu pročitao najboljom uvodnom rečenicom u istoriji vaskolike književnosti smatra rečenicu kojom je Markes otvorio „Sto godina samoće“. I zaista mnogo i stotinama godina je raspravljano i pisano o značaju i sugestivnosti prve rečenice, one kojom čitalac stupa u svet koji autor/autorka nastoji da predoči, opiše i, prirodno, učini što uverljivijim i upečatljivijim.
Novi susret sa Nabokovljevom „Lolitom“ (u prevodu Branka Vučićevića, sada u izdanju Lagune), eto, nova je prilka da „testiramo“ gore izneto. „Lolita“ otpočinje ovim rečenicama „Lolita, svetlosti mog života, ognju mojih prepona. Moj grehu, dušo moja. Lo-li-ta: vrh jezika klizne niz nepce u tri koraka, pa u trećem lupne o zube. Lo. Li. Ta.“ Ovaj uzorak je veoma jasan i, kao što je gore i istaknuto, sugestivan, premda kratke rečenice u ovom šteketavom, a opet i nežnom i milozvučnom nizu veoma brzo stupaju u koliziju sa dominantnim stilom ostatka ovog opšte poznatog i dalje rado čitanog dela.
Naime, Nabokov se, premda mu engleski nije (bio) maternji jezik, baca u, na mahove, i vrtoglave i akrobatske jezičke „piruete“ i narativne digresije, koje nikako nisu same sebi svrha, niti kupovina vremena. A od čitalaca, onovremenskih, kao i ovih sadašnjih (bila to „premijerna“ ili pak čitanja „na bis“) očekivala se i očekuju se nedvosmislena i bespogovorna usredsređenost, kao i spremnost da se iskorači iz udobnosti i sigurnosti pozicije čitaoca koji nekako oseća šta u priči sleduje, pa iz te svoje sigurnosti i upućenosti izvlači i nekad preko potrebno samopouzdanje i blagi prezir prema autorima koji plešu na poznate note, držeći se oprobanog i osvedočeno učinkovitog.
Ako je uopšte i potrebno podsećati (najposle, „Lolita“ je imala i dve zapažene filmske ekranizacije – prvu u režiji Stenlija Kjubrika, drugu u viđenju reditelja Adrijana Lajna, u aspektu zapleta ovaj roman predočava priču o opsesivnoj ljubavi Hamberta Hamberta, Evropljanina, erudite, intelektualca, estete, ali na prvom mestu sredovečnog perverznjaka, prema malenoj i koketnoj Dolores Hejz, staroj samo dvanaest godina i, kako je navedeno, visokoj 147 santimetara, vazda u onoj poslovičnoj jednoj sokni. Kako to i inače biva u vanserijski i nepobitno uspelim delima (a uz „Lolitu“ i dalje mirne duše može da se udene i odrednica remek-dela), mikrozaplet samo je polazna pozicija i plodno polje za znatno više i uzvišenije literarne ciljeve. Tako na neopreznija čitanja „Lolita“ veoma zadovoljava i kada je ciljano zadržimo na poziciji studije urušavanja ličnog etosa.
S druge strane, ovo Nabokovljevo delo je i uzvišen prikaz, uz to i krajnje diskretno i delikatno farsičan, jednog vremena i jedne civilizacije na sve evidentnijem umoru. Na tom tragu, prva rečenica romana, navedena i na samom početku ovog prikaza jasno ukazuje na tu svesno i brižljivo izgrađenu podvojenost – jednostavno, ovo jeste priča o moralnom sunovratu i mraku koji izjeda dušu, koja takvom ishodu kao da i nije protivna, ali jeste i povest o onom čuvenom žalu za mladošću, baš kao što u isti mah i sasvim komplementarno u odnosu na prethodno pomenuto, to jeste i otvoreno polemički roman čiji se autor poigrava instinktivnim, pa, dakle, i površnijim čitalačkim reakcijama, a u cilju da te čitaoce potom nežno i sigurnim korakom odvede do visina sa kojih su jasno vidljiva i druga, uzvišenija i zahtevnija postignuća ovog besprekornog romana.
„Lolita“ može biti shvaćena i kao vrhunska igrarija, kako, uostalom, negde pri samoj završnici ovog razmahanog, tristramšendijevski digresivnog romana i sam Hambert priznaje: „Pretpostavljam da sam posebno podložan magiji igara. Prilikom šahovskih seansi sa Gastonom, ja sam tablu video kao četvrtasto jezero prozirne vode na čijem se glatkom mozaičkom dnu ružičasto naziru retke školjke i varke, dok je za mog zbunjenog protivnika sve bio mulj i sipin mastiljav oblak.“
Autor: Zoran Janković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 59
Nedavno je do medija došla izjava Džonatana Frenzena, vrsnog američkog pisca, autora glasovitih „Korekcija“, da na uzorku svega što je u svom životu pročitao najboljom uvodnom rečenicom u istoriji vaskolike književnosti smatra rečenicu kojom je Markes otvorio „Sto godina samoće“. I zaista mnogo i stotinama godina je raspravljano i pisano o značaju i sugestivnosti prve rečenice, one kojom čitalac stupa u svet koji autor/autorka nastoji da predoči, opiše i, prirodno, učini što uverljivijim i upečatljivijim.
Novi susret sa Nabokovljevom „Lolitom“ (u prevodu Branka Vučićevića, sada u izdanju Lagune), eto, nova je prilka da „testiramo“ gore izneto. „Lolita“ otpočinje ovim rečenicama „Lolita, svetlosti mog života, ognju mojih prepona. Moj grehu, dušo moja. Lo-li-ta: vrh jezika klizne niz nepce u tri koraka, pa u trećem lupne o zube. Lo. Li. Ta.“ Ovaj uzorak je veoma jasan i, kao što je gore i istaknuto, sugestivan, premda kratke rečenice u ovom šteketavom, a opet i nežnom i milozvučnom nizu veoma brzo stupaju u koliziju sa dominantnim stilom ostatka ovog opšte poznatog i dalje rado čitanog dela.
Naime, Nabokov se, premda mu engleski nije (bio) maternji jezik, baca u, na mahove, i vrtoglave i akrobatske jezičke „piruete“ i narativne digresije, koje nikako nisu same sebi svrha, niti kupovina vremena. A od čitalaca, onovremenskih, kao i ovih sadašnjih (bila to „premijerna“ ili pak čitanja „na bis“) očekivala se i očekuju se nedvosmislena i bespogovorna usredsređenost, kao i spremnost da se iskorači iz udobnosti i sigurnosti pozicije čitaoca koji nekako oseća šta u priči sleduje, pa iz te svoje sigurnosti i upućenosti izvlači i nekad preko potrebno samopouzdanje i blagi prezir prema autorima koji plešu na poznate note, držeći se oprobanog i osvedočeno učinkovitog.
Ako je uopšte i potrebno podsećati (najposle, „Lolita“ je imala i dve zapažene filmske ekranizacije – prvu u režiji Stenlija Kjubrika, drugu u viđenju reditelja Adrijana Lajna, u aspektu zapleta ovaj roman predočava priču o opsesivnoj ljubavi Hamberta Hamberta, Evropljanina, erudite, intelektualca, estete, ali na prvom mestu sredovečnog perverznjaka, prema malenoj i koketnoj Dolores Hejz, staroj samo dvanaest godina i, kako je navedeno, visokoj 147 santimetara, vazda u onoj poslovičnoj jednoj sokni. Kako to i inače biva u vanserijski i nepobitno uspelim delima (a uz „Lolitu“ i dalje mirne duše može da se udene i odrednica remek-dela), mikrozaplet samo je polazna pozicija i plodno polje za znatno više i uzvišenije literarne ciljeve. Tako na neopreznija čitanja „Lolita“ veoma zadovoljava i kada je ciljano zadržimo na poziciji studije urušavanja ličnog etosa.
S druge strane, ovo Nabokovljevo delo je i uzvišen prikaz, uz to i krajnje diskretno i delikatno farsičan, jednog vremena i jedne civilizacije na sve evidentnijem umoru. Na tom tragu, prva rečenica romana, navedena i na samom početku ovog prikaza jasno ukazuje na tu svesno i brižljivo izgrađenu podvojenost – jednostavno, ovo jeste priča o moralnom sunovratu i mraku koji izjeda dušu, koja takvom ishodu kao da i nije protivna, ali jeste i povest o onom čuvenom žalu za mladošću, baš kao što u isti mah i sasvim komplementarno u odnosu na prethodno pomenuto, to jeste i otvoreno polemički roman čiji se autor poigrava instinktivnim, pa, dakle, i površnijim čitalačkim reakcijama, a u cilju da te čitaoce potom nežno i sigurnim korakom odvede do visina sa kojih su jasno vidljiva i druga, uzvišenija i zahtevnija postignuća ovog besprekornog romana.
„Lolita“ može biti shvaćena i kao vrhunska igrarija, kako, uostalom, negde pri samoj završnici ovog razmahanog, tristramšendijevski digresivnog romana i sam Hambert priznaje: „Pretpostavljam da sam posebno podložan magiji igara. Prilikom šahovskih seansi sa Gastonom, ja sam tablu video kao četvrtasto jezero prozirne vode na čijem se glatkom mozaičkom dnu ružičasto naziru retke školjke i varke, dok je za mog zbunjenog protivnika sve bio mulj i sipin mastiljav oblak.“
Autor: Zoran Janković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 59
