Prikaz romana „Ljubavnik ledi Četerli“: Protiv lažnog puritanizma
Markiz de Sad je u ranom devetnaestom veku proveo trinaest godina u zatvoru i ludnici zbog seksualnih nastranosti koje je opisao u svoje dve knjige. Čini se da otkako je on platio visoku cenu za svoja dela „Žilijet“ i „Justina ili Procvati poroka“ nije bilo pisca koji je zbog slobodoumnog pristupa erosu propatio od cenzure kao što je to bio slučaj sa engleskim klasikom D. H. Lorensom (1885–1930). Na neki način je njegovom romanu „Ljubavnik ledi Četerli“ suđeno čak i strože, jer on nije štampan u matičnoj zemlji sve do trideset godina posle smrti autora.
Kada se čita sa ove distance, možda je delo smetalo engleskom društvu ipak manje zbog „pornografije“ koja mu je zvanično spočitavana nego zbog piščevog odnosa prema društvenim klasama koje je izneo u štivu. Naime, bilo kakva nemoralnost naslovne junakinje je upitna, budući da joj je lično suprug Kliford Četerli, kad se iz Prvog svetskog rata vratio kao seksualno onemoćali paraplegičar, sugerisao vanbračne izlete, kako zbog njenog ličnog zadovoljstva tako i – zapravo, iznad svega – kako bi porodici podarila potomka. Dva jedina uslova koja pritom muž postavlja svojoj ženi Konstanci-Koni jesu da se preljuba uvek odvija diskretno i da ljubavnik ne bude pripadnik društvenog sloja inferiornog u odnosu na njegov aristokratski. Tako Klifordova merila za suprugin užitak prilično ukazuju na licemerje, ne samo glavnog junaka nego i klasno opredeljenog društva koje on simbolizuje. Otprilike bi sve bilo u redu ako niko ne sazna istinu, u čijem odsustvu treba da raste i naslednik, i ako i njegovim venama bude tekla prava krv. Drugim rečima, možda je činjenica da se Koni posle nekoliko ljubavnika skrasila sa socijalno najinferiornijim Oliverom Melorsom, šumarom na Četerlijevom imanju, više ometala društveno poželjni tok stvari od pornografije koja je spominjana na suđenju „Ljubavniku ledi Četerli“ decenijama posle smrti autora. Tim pre što delo obiluje još neposrednijom socijalnom kritikom.
Pod Lorensovom kritičkom lupom nalazi se moć, počev od frivolnog okupljanja ljudi iz dobrostojećih porodica do samog sistema. Autor s gorčinom opservira društvo i predlaže nove moralne kodove. Njegov pripovedač uzdiže instinkt u odnosu na razum, strast i vitalizam naspram intelektualizma i spontanost u odnosu na društvene konvencije. Lorens je smatrao da nesreća modernog čoveka potiče od licemerja i lažnosti evropske civilizacije. U primalnim instinktima, koje osoba treba da oslobodi, nalazi se i seksualni nagon. Koni i Oliver, i neki drugi likovi, u prirodi nalaze rešenje za svoju egzistencijalnu strepnju na koju je (ne)posredno uticala industrijalizacija. Tako najkonfliktnije tačke ovog romana zapravo nisu „opsceni“ prikazi seksa i poneka psovka, nego dublji tretman seksualnosti i autorova radikalna kritika Engleske i liberalne ideologije. Nasuprot muževljevom insistiranju na plotskom aspektu, zbog sticanja društveno poželjnog potomka Konin pristup tom pitanju nema veze ni sa socijalnim konvencijama, pa ni toliko ni sa porastom seksualnih sloboda, koliko sa erosom kao izrazom prirode. Zbog toga je naslovna junakinja krajnje višeslojna, kakvim, uostalom, gotovo stotinu godina otkako je nastao, deluje i roman „Ljubavnik ledi Četerli“.
Autor: Domagoj Petrović
Kada se čita sa ove distance, možda je delo smetalo engleskom društvu ipak manje zbog „pornografije“ koja mu je zvanično spočitavana nego zbog piščevog odnosa prema društvenim klasama koje je izneo u štivu. Naime, bilo kakva nemoralnost naslovne junakinje je upitna, budući da joj je lično suprug Kliford Četerli, kad se iz Prvog svetskog rata vratio kao seksualno onemoćali paraplegičar, sugerisao vanbračne izlete, kako zbog njenog ličnog zadovoljstva tako i – zapravo, iznad svega – kako bi porodici podarila potomka. Dva jedina uslova koja pritom muž postavlja svojoj ženi Konstanci-Koni jesu da se preljuba uvek odvija diskretno i da ljubavnik ne bude pripadnik društvenog sloja inferiornog u odnosu na njegov aristokratski. Tako Klifordova merila za suprugin užitak prilično ukazuju na licemerje, ne samo glavnog junaka nego i klasno opredeljenog društva koje on simbolizuje. Otprilike bi sve bilo u redu ako niko ne sazna istinu, u čijem odsustvu treba da raste i naslednik, i ako i njegovim venama bude tekla prava krv. Drugim rečima, možda je činjenica da se Koni posle nekoliko ljubavnika skrasila sa socijalno najinferiornijim Oliverom Melorsom, šumarom na Četerlijevom imanju, više ometala društveno poželjni tok stvari od pornografije koja je spominjana na suđenju „Ljubavniku ledi Četerli“ decenijama posle smrti autora. Tim pre što delo obiluje još neposrednijom socijalnom kritikom.
Pod Lorensovom kritičkom lupom nalazi se moć, počev od frivolnog okupljanja ljudi iz dobrostojećih porodica do samog sistema. Autor s gorčinom opservira društvo i predlaže nove moralne kodove. Njegov pripovedač uzdiže instinkt u odnosu na razum, strast i vitalizam naspram intelektualizma i spontanost u odnosu na društvene konvencije. Lorens je smatrao da nesreća modernog čoveka potiče od licemerja i lažnosti evropske civilizacije. U primalnim instinktima, koje osoba treba da oslobodi, nalazi se i seksualni nagon. Koni i Oliver, i neki drugi likovi, u prirodi nalaze rešenje za svoju egzistencijalnu strepnju na koju je (ne)posredno uticala industrijalizacija. Tako najkonfliktnije tačke ovog romana zapravo nisu „opsceni“ prikazi seksa i poneka psovka, nego dublji tretman seksualnosti i autorova radikalna kritika Engleske i liberalne ideologije. Nasuprot muževljevom insistiranju na plotskom aspektu, zbog sticanja društveno poželjnog potomka Konin pristup tom pitanju nema veze ni sa socijalnim konvencijama, pa ni toliko ni sa porastom seksualnih sloboda, koliko sa erosom kao izrazom prirode. Zbog toga je naslovna junakinja krajnje višeslojna, kakvim, uostalom, gotovo stotinu godina otkako je nastao, deluje i roman „Ljubavnik ledi Četerli“.
Autor: Domagoj Petrović
