Kod Handkea je svaka rečenica događaj. Projuriti kroz njegov tekst je kao voziti se avionom, umesto do odredišta šetati i svakim korakom pulsirati sa neposrednim okruženjem.

Zahtev sporosti je, dakle, neophodan za saživljavanje sa tekstom, boravak u svakoj rečenici. Suprotno mišljenju mnogih, ne smatram da Handkeovo delo odlikuje bezdogađajnost, već, zapravo, pregršt dešavanja, koji, u silini preciznosti opisa, postaju vrlo gusti, bliski lirici.

Ovo je knjiga o zidu. Usamljenosti, bezizlazu koji se krije iza naizgled pristojno spakovanog života. O životu na koji je legla prostirka konačnosti. I o lomovima, neslobodi i tihim srećama.

Zaista neplanirano, kako je i najbolje, krenuo sam da čitam Geteovo „Izbor po srodnosti“. I ne samo što se „Levoruka žena“ završava citatom iz ovog romana, nego su mi moguće paralele vrlo podsticajne. A i da neko nema nikakvu svest o njima, može iznutra doći do knjige. Samo spremno: sporo i oprezno, uz doziranje ritma.

Autor: Uroš Đurković
Izvor: Goodreads