U romanu Petera Handkea „Levoruka žena“ cilj je osvajanje slobode, ka kojoj se srlja, a ne ide planski. Glavna protagonistkinja, koja kao da je proizašla iz neke distopije, zna šta neće, ali ne zna šta hoće. Zato ni emancipacija ne pomaže.

Hodajuća kontroverza zvana Peter Handke ima lice rimskog boga Janusa – jedno kao pisac, lice besprekorno, sačinjeno od reči, i drugo političko, prijatelja Srba, kritičara austrijske i evropske stvarnosti, ponekad dokazujući da može da bude i sam protiv svih. On, kralj kontraša. Švedska akademija 2019. godine dodelila mu je Nobelovu nagradu za književnost, uz Poljakinju Olgu Tokarčuk.

Peter Handke jedan je od najznačajnijih pisaca nemačkog jezika i savremene svetske književnosti. Pisac stotinak knjiga i dobitnik niza nagrada: Bihnerove, Kafkine, Šilerove, Ibzenove, Nestrojeve, nagrade „Tomas Man“, nagrade „Milovan Vidaković“ i drugih. Nobelova nagrada za književnost dodeljena mu je 2019, za kojom je usledila međunarodna hajka prema političkom Handkeu.

Handkeov prvi roman „Stršljenovi“ i prva drama „Psovanje publike“ objavljeni su 1966. Slede romani „Golmanov strah od penala“, „Nesreća bez želja“, „Kratko pismo za dugi rastanak“ i „Levoruka žena“, potom proslavljeni dramski komad „Kaspar“ ili zbirka poezije „Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta“.

Knjiga „Spori povratak kući“ predstavlja prekretnicu u Handkeovoj književnosti. Tad nastaju „Pouka planine Saint Victoire“, „Ponavljanje“, „Još jedanput za Tukidida“, „Moravska noć“, „Veliki pad“ itd.

Kratki roman „Levoruka žena“, zapravo novela, započinje dolaskom supruga kući, nakon službenog puta u Finsku, gde je provodio dosadne dane i noći u mračnom delu godine. Ali, ni povratak kući nije spektakularan. Nakon očekivane dobrodošlice njegove žene Marijane i privatne proslave na intimnoj večeri u lokalnom hotelskom restoranu, nakon strastvene noći, bez najave, žena poželi da živi sama sa detetom i muž se bez brundanja iseljava.

Sve je čudno u postavci pripovesti, motiv odvojenog života je nejasan, iako vrlo civilizovan, a nekoliko likova ima identitet, ime, pre svega muž, žena i dete, kao i detetova učiteljica. Ostali protagonisti su bez ličnih osobina. Bruno i Marijana, muž i žena, Štefanovi su roditelji, a dečakova učiteljica je Franciska. Ostali likovi označeni su svojim društvenim ulogama: muž, žena, dete i svi oni sa kojima žena dolazi u kontakt: otac, sinovljev drug, glumac, izdavač, izdavačev vozač, prodavačica.

Žena se zove Marijana, a dečak Štefan, ali ta i ostala imena čujemo tek kada im pisac to dozvoli. Izuzetno i likovima kojima je prevashodno dodelio uloge, daje imena, prikazujući koliko je moderno društvo otuđeno, usamljeno, ravnodušno, pre ispunjeno beznađem nego smislom.

Atipična žena pokušava da svoj život revitalizuje, da ga emancipuje i izgradi na novim temeljima. Izdavač kod koga je nekada radila u izdavačkoj kući nudi joj veliki tekst za prevođenje i ona obavlja prilično usamljenički posao, vezan za samotno vreme, posao od kuće, kakav danas imaju mnogi IT stručnjaci i oni koji rade preko interneta. Takođe, dete ne razume kako čitanje i bavljenje knjigama može biti društveno prihvatljiv posao, i da se od njega može dobro zaraditi i izdržavati porodica.

U romanu „Levoruka žena“ cilj je osvajanje slobode, ka kojoj se srlja, a ne ide planski. Glavna protagonistkinja, koja kao da je proizašla iz neke distopije, zna šta neće, ali ne zna šta hoće. Zato ni emancipacija ne pomaže.

Svi dijalozi između likova kao da ne ulaze u uši, već se poput ping-pong loptice odbijaju o zidove podignute među ljudima, a pitanja postavljena u romanu će vas još dugo zaokupljati kao da su isklesana od kamena.

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: ekspres.net