Kratak i jasan, zbijen, jezgrovit, sažet narativ kojim se služi Aleksandra Veljović Ćeklić je posebna veština koju koriste istinski majstori pisane reči. U vremenu kada se većina svetske populacije koristi škrtom komunikacijom, svedoci smo trenda u književnosti da autori „dave“ publiku svojim pisanijama u pokušaju da arogancijom sakriju nedostatak veštine pripovedanja.

„Leptirica“ je roman koji je uživanje čitati. Teška tema, koja vuče prepoznatljive korene etabliranih klasika, ispisana je temeljno, zanimljivo, vešto. Beg starije sestre od kuće bez pozdrava čim je napunila osamnaest godina, dok mlađa ostaje da živi sa roditeljima, u kućerku na granici novog i starog dela bosanskog gradića, čini srž zapleta. Mlađa sestra ne gubi nadu da joj je sestra živa i da će se jednoga dana javiti.

Posle mnogo godina stiže prva poruka. Komadi emotivnog tereta počinju da se otkidaju na obe strane: kome treba sestra nakon toliko vremena? Starija se guši u sopstvenoj prošlosti, mlađu muči mogućnost oproštaja. Oprezno, s ljutnjom, radoznalošću i pritajenim bolom, sestre počinju da razmenjuju poruke, pribojavajući se krhkosti svog odnosa.

Sâm naslov romana mi je probudio sećanje na sada već davno vreme kada su se filmovi prikazivali na televiziji bez upozorenja. Gledao sam „Leptiricu“ sa roditeljima bez upozorenja da nije za decu ispod 18 godina i nemali broj puta zavirivao pod krevet pod utiskom gledanja tog filma. Čim sam uzeo „Leptiricu“ u ruke, čekao sam odakle će izleteti strava. Kada će se prikazati strahovi i traume naizgled obične porodice. Nisam dugo čekao, ali nisam se ni nadao da će roman otići u, za mene neželjenom pravcu. Ja sam ipak nežna duša. Iskreno mi je dosta zla kao trenda u kulturi. Ali Aleksandra natera čitaoca da se suoči i aktivira.

Autorka je otišla iz rodne kuće u Kanadu i tamo se suočila sa paklom liberalne pravovernosti. Potom je emigrirala u Meksiko, koji je raj na zemlji, što se tiče slobode pojedinca. U korespondenciji dve sestre krije se duboka osuda devijantnosti čovečanstva, čijem slomu smo svedoci. Ispoštovala je spisateljica i nove trendove koji su se u književnost preselili sa kablovskih televizija. Ovaj roman se „bindžuje“, dakle, nema stajanja dok se ne iščita od korice do korice. Ne bih sada da vam odvlačim pažnju sa štiva, ali meni to liči na mahalu iz ranog opusa Kusturice, u kojoj vlada karasevdah. Vešto ispisani likovi vam ne daju da se opredelite i svrstate na stranu pravde. Obe sestre su u pravu. Veličina ljudskosti je da se čovek sabere, zaboravi i, ako može, oprosti. Svaki pojedinac ima tajnu, koju ljudski rod svojom surovošću negira. Iza osmeha se često krije bol, iza bola osmeh.

Nisam želeo da u ovom kratkom prikazu iskažem svoje ekspresije o veštini kojom me je romanopiskinja uvukla u zonu pravednog besa zbog teme na koju sam s godinama postao hipersenzitivan. Ali ne pitam se ja tu puno. Svakako je hrabro napisati ovakav roman na ovako, čini mi se, precizan i iskustven način. Utisak mi je: da je neko drugi opisao istu priču, ne bi mogao da to učini na ovako pomirljiv način koji autorka koristi. Ona piše kao što govori. Možda je u tome lepota edicije Bez prevoda.

Aleksandra Veljović Ćeklić je autorka sa velikim A.

Autor: Dušan Nedeljković
Izvor: Nedeljnik