Aleksandra Veljović Ćeklić je pozajmila naslov svoje knjige od prvog jugoslovenskog horor filma, koji se prikazivao sredinom sedamdesetih godina na Prvom programu u matine terminu u vreme kad su postojala dva televizijska kanala. Neka deca mogla su da ga pogledaju dok su im roditelji bili na poslu, sami i nezaštićeni ispred malih ekrana.

Prvi srpski horor film, ako pripadate generacijama rođenim šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, i starijim, bio je pun pogodak. Prvo pa muško. Horor koga je posle bilo teško nadmašiti. Film kome smo se kasnije rado vraćali kao prototipu straha. Znala sam da Aleksandra neće napraviti književni rimejk ovog filmskog ostvarenja, jer aktivno pratim njen rad od romana „Karamela“. Ali takođe sam pretpostavila da je mizanscen njenog dela nekakva zastrašujuća i traumatična istina.

Roman „Leptirica“ se događa u bezimenoj bosanskoj varošici, u kojoj je velika fabrika, a porodica o kojoj je reč živi u kući na obodu grada, na početku učmale mahale. Otac je zaposlen u fabrici, majka je konobarica, pa praktično supružnici rade u suprotnim smenama, jureći se kroz bogaze svakodnevice poput mačke i miša.

U tom sumornom kontekstu, gde je fabrika bogomdani zagađivač, koja snegu oholo krade boju, farbajući ga u crno, učiteljica starije sestre dozvoljava sebi da dete nazove ćurkom i time ohrabri ostalu decu da joj se rugaju. Kako takvo dete, žigosano podsmehom, može da zablista? Ne može, ono je limitirano uvredom vaspitačice koja je postala njegova dijagnoza.

Iako žive gotovo prilepljeni za urgentni centar, bolesti leče salivanjem strave, gatkama i vračanjem mahalske vidovnjakinje Raze. Jednom je dotična lokalna vračara, intimus njihove rigidne majke, ugrozila život starijoj sestri tretirajući nesnosan bol u stomaku kao moguću seksualnu aktivnost tinejdžerke, te je upala slepog creva munjevito napredovala ka dijagnozi perforacije i završila se hitnom operacijom. Srećom, žrtva zatucanosti je preživela.

Nije dovoljno što je varošica bezimena, nalik mnogima, a siromaštvo evidentno, već su delili na razmeđi svetova kuću sa još jednim bračnim parom, kao proleteri ruske salonske stanove. Fizička deoba je izvršena iznenada, nakon lenjih godina suživota. Njima je pripala kuhinja a komšijama kupatilo, pa ga je otac izgradio pored kuće, kao pomoćni objekat. Za svaku fiziološku potrebu moralo se izaći napolje, što je bila malo uglađenija varijanta od poljskog klozeta, jer je ovaj hibrid sadržavao i veliku kadu, koja se u snovima punila mirišljavom kupkom.

Veliku sobu, koja im je pripala prilikom deobe, otac je podelio na dve, tako da su i ćerke dobile svoje mesto pod suncem, moderne krevete na sprat i vrata iza kojih je počinjala njihova teritorija.

Jedina svetla tačka u tami palanačkog vilajeta bila je sestrinska ljubav. Utoliko je veći šok nestanak starije ćerke nakon punoletstva, za koju roditelji i mlađa sestra ne znaju ni da li je živa. Osim porodične traume, čiji uzrok ne znamo, oni koji su ostali gratis preživljavaju rat i raspad zemlje.

Iako su glasovi obe sestre vidljivi čitaocima, pa oni znaju da je pobegulja preživela, svi dugo tapkaju u barici misterije ne prozirući pozadinu ovog čina. Kad se to iznebuha desi, kroz otkriće da je i moljac leptir, to saznanje će ih dugo bez daha ostaviti, uz osećaj da su mučki napadnuti, rečima pesnicama, bokserskim rukavicama.

Svaka pohvala Aleksandri Veljović Ćeklić. I njenom umeću da bol i katarzu ugnezdi u naša okamenjena srca.

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres