Oslo, decembar 1977. godina. Olav je iskusni plaćeni ubica koji „overava“ (čitaj: ubija) ljude. Prvi put se susrećemo s njim nakon što je upucao čoveka, vidimo ga dok posmatra kako krv njegove žrtve teče ka snegu. „Ništa lično“, rekao je žrtvi pre nego što je oborio na zemlju. Ali Olav je takođe poetska duša, filozof, disleksičar koji redovno posećuje lokalnu biblioteku, zadovoljavajući svoj čitalački apetit knjigama u vezi sa prirodom, pričama o Vikinzima i „Jadnicima“; čovek koji beleži najintimnije misli na pojedinačnim listovima papira za vreme svojih prismotri. Pomalo je popustljiv prema damama i donedavno je pratio (čitaj: uhodio) jednu bivšu prostitutku kako bi je zaštitio od bivšeg dečka narkomana. Ili je malo komplikovanije od toga.

Teško je pouzdano znati sve pojedinosti, budući da je Olav, glavni junak Nesbeovog romana „Krv na snegu“, čovek koji malo priča, što ne mora uopšte da znači da je pouzdani pripovedač; njegov glas konstantno odjekuje kroz ovaj tanušni roman kao skladna muzika. Olavovo pripovedanje deluje očaravajuće, i izgleda, makar isprva, da vrlo jasno, u svom neobaveznom obraćanju, pripoveda svoju zamršenu priču.

Uprkos svojoj hladnokrvnosti kada je u pitanju ubijanje ljudi, postoje 4 stvari, kako sam kaže, koje ne može da izvrši: da beži sa mesta zločina automobilom (policija ga je uhvatila), da pljačka (oseća krivicu zbog traumiranja žrtava), da radi kao makro (problem je što je zaljubljive prirode) i da diluje drogu (priznaje da bi se previše brzo navukao na drogu, a i slabo stoji sa matematikom).

Uspeo je da 4 godine bude glavni ubica za glavnog vođu bande Danijela Hofmana, čoveka „moralne fleksibilnosti“, ali sada počinje da brine. Novi posao koji mu je Hofman dodelio podrazumeva ubistvo njegove žene za ogroman novac. Olav je zabrinut i zbog toga što bi to moglo značiti kraj njegove karijere, budući da je jedan od Hofmanovih bliskih ljudi. On bi, nakon ubistva, znao gde su zakopana tela i zbog toga bi bio pretnja po svog gazdu: „Uradi šta treba da uradiš“, reče sebi Olav, „ali drži distancu“. „Osetio sam se kao pokeraš koji sedi za stolom sa četvoricom teško naoružanih i prirodno sumnjičavih tipova, koji ne vole da gube. A ja upravo dobio četiri keca. Ponekad su dobre vesti toliko neverovatno dobre da su zapravo loše.“

Tokom narednih dana, Olav špijunira Hofmanovu prelepu ženu za vreme njenih susreta sa ljubavnikom. Gleda i razmišlja.

A zatim odlučuje da reši problem na sebi svojstven način, jednostavno i u skladu sa profesijom kojom se uspešno bavi: „Voleo sam da čekam. Voleo sam vreme koje pretekne od odluke do izvršenja. Bili su to jedini minuti, sati, dani mog verovatno kratkog života u kojima sam bio neko i nešto. Nečija sudbina.“ A onda se nameračio na pogrešnu osobu.

Ljubitelji Harija Hulea lako će prepoznati Nesbeov pripovedački glas, i ove stranice će prelistavati brzo kao i u slučaju sa njegovim ostalim romanima. Olav je jedinstven lik. Njegova hladna sračunata zapažanja, bilo da promišlja o dečaku koji sisa sneg iz rukavica ili da opisuje vođu bande kao: „podebljeg šaljivdžiju s brkovima kao u morža, ličio bi ti na Deda Mraza sve dok mu ne bude u interesu da te proburazi ribarskim nožem“, otkrivaju osobu koja ima dubokog poštovanja prema svetu koji ga okružuje, osobu koja ima, ili možda i nema, svoj svet pod kontrolom.

Izvor:  bostonglobe.com