Prikaz romana „Krhotine“: Elis vredan čekanja
Prošlo je trinaest godina od Elisovog poslednjeg romana, a njegov najnoviji „Krhotine“ bio je vredan čekanja. Hermetične, paranoične, uglađene, mračne – s kratkim eksplozijama seksa i nasilja koje su karakteristične za Elisov opus – „Krhotine“ su surov podsetnik da je autor „Američkog psiha“ žanr za sebe.
Bret se, kao sedamnaestogodišnji maturant u Bakliju, prestižnoj privatnoj gimnaziji u Los Anđelesu, druži sa popularnom ekipom, ima atraktivnu devojku, živi uglavnom sam i u svom svetu, u kući bogatih roditelja, vozi mercedes 450SL. Bretov život se sastoji od žurki, rada na svom prvom romanu, tajnog seksa sa muškarcima i sanjarenja o napuštanju Los Anđelesa dok besciljno pluta kroz život bogatih i popularnih po najboljim četvrtima LA-a.
Međutim, to se menja kada u Bakli stigne novi učenik sa misterioznom prošlošću. Robert Malori, za koga je Bret siguran da ga je već negde video, zgodan je, samouveren i veoma privlačan — ali i pomalo čudan i enigmatičan. Kada Bret sazna da je Robert proveo šest meseci „u nekoj ustanovi“, postaje uveren da novajlija skriva strašnu tajnu od Breta i njegovih prijatelja. Kako školska godina juri ka svom neizbežnom kraju, tako Bret postaje opsednut Ribarom – serijskim ubicom koji otima i brutalno ubija mlade žene po Los Anđelesu i koji je naizgled sve bliži Bretu i njegovim prijateljima. Bret se istovremeno bori sa misterioznom smrću (ili ubistvom?) jednog od svojih ljubavnika i petlja sa ocem svoje devojke. Sve više postaje opsednut Robertom, čija se priča naizgled preklapa sa Ribarevom.
Roman, koji ima nešto više od 600 stranica, govori o mnogim temama. Elis majstorski manevriše između više narativa: Bretovih odnosa i skrivene homoseksualnosti, njegovog pisanja i potencijalnog rada na scenariju oca svoje devojke, Ribarovih zločina, uticaja Roberta Malorija na Bretovu grupu prijatelja, upotrebe droga i još mnogo toga. Uprkos mnoštvu isprepletenih narativa, Elis majstorski drži Breta u centru svega, a glas naratora više je nego dovoljan da čitaoce drži prikovane za stranice a da i ne pominjemo njegovu rastuću paranoju.
Ovo je roman koji istovremeno pokriva nekoliko različitih žanrova. Delovi se čitaju kao kriminalistički roman, drugi – kao veoma mračna, seksualizovana, drogama prožeta priča o odrastanju. Ali tu je takođe mnogo humora, dubok, oštar stav prema privilegijama i veoma intimno preispitivanje stvari koje nas proganjaju, načina na koji nas nepoverenje pogađa, i kako seks, odrastanje, ljubomora, strah i opsesija mogu oblikovati život nekoga na pragu odraslog doba. Slično tome, priča se duboko upušta u ono što Bret vidi kao deo svakodnevice; način na koji je sve „narativ“, „pantomima“, „scenario“. Na kraju, i možda najvažnije, „Krhotine“ predstavljaju veoma lično delo metafikcije u kojem Bret Iston Elis deli ne samo ime sa svojim naratorom već i autorstvo (roman „Manje od nule“), mnoštvo karakternih osobina i opsesija, kao i školu koju pohađa (u originalnom izdanju je na koricama iskorišćena autorova fotografija iz školskog godišnjaka iz 1982. godine).
Kao što smo navikli kod ovog kontroverznog pisca, i ovo delo krase beskonačni detalji – stalni opisi mesta, automobila koje voze svaki od likova, odeće koju nose, kompletnih sećanja na duge razgovore koji ne vode nikuda, ulica kojima Bret besciljno vozi, tržnih centara, i slično. Bretov glavni junak govori o pisanju svog romana, objašnjavajući da je „o meni, ali nije bilo radnje, bilo je scena, ali nije baš postojala priča, već samo to vrludavo, otuđeno stanje koje sam pokušavao da prikažem“. I uspeo je. U drugom trenutku analizira jednu pesmu i smatra je „predugačkom“, ali i „apstraktnom, poezijom koja svakome može da znači nešto drugo“. To, u suštini, jesu i „Krhotine“; ovo je Elisov roman, ali je takođe ogledalo koje poziva čitaoca da shvati šta ga pokreće, bunar pun značenja koja će čitaoci izvlačiti u zavisnosti od toga ko su oni u suštini.
Na prvi pogled „Krhotine“ mogu izgledati kao relativno jednostavna priča o opsesivnom mladiću koji uči da se kreće u međuprostoru između tinejdžerskog i odraslog doba. Međutim, ona je mnogo više od toga; ovo je roman o opsesiji, maskama koje svi nosimo kroz život, i o tome kako izolacija pogoršava paranoju – i to onu koja je mogla izaći samo iz pera Breta Istona Elisa.
Autor: Gabino Iglesias
Izvor: npr.org
Prevod: Aleksandra Branković
Bret se, kao sedamnaestogodišnji maturant u Bakliju, prestižnoj privatnoj gimnaziji u Los Anđelesu, druži sa popularnom ekipom, ima atraktivnu devojku, živi uglavnom sam i u svom svetu, u kući bogatih roditelja, vozi mercedes 450SL. Bretov život se sastoji od žurki, rada na svom prvom romanu, tajnog seksa sa muškarcima i sanjarenja o napuštanju Los Anđelesa dok besciljno pluta kroz život bogatih i popularnih po najboljim četvrtima LA-a.
Međutim, to se menja kada u Bakli stigne novi učenik sa misterioznom prošlošću. Robert Malori, za koga je Bret siguran da ga je već negde video, zgodan je, samouveren i veoma privlačan — ali i pomalo čudan i enigmatičan. Kada Bret sazna da je Robert proveo šest meseci „u nekoj ustanovi“, postaje uveren da novajlija skriva strašnu tajnu od Breta i njegovih prijatelja. Kako školska godina juri ka svom neizbežnom kraju, tako Bret postaje opsednut Ribarom – serijskim ubicom koji otima i brutalno ubija mlade žene po Los Anđelesu i koji je naizgled sve bliži Bretu i njegovim prijateljima. Bret se istovremeno bori sa misterioznom smrću (ili ubistvom?) jednog od svojih ljubavnika i petlja sa ocem svoje devojke. Sve više postaje opsednut Robertom, čija se priča naizgled preklapa sa Ribarevom.
Roman, koji ima nešto više od 600 stranica, govori o mnogim temama. Elis majstorski manevriše između više narativa: Bretovih odnosa i skrivene homoseksualnosti, njegovog pisanja i potencijalnog rada na scenariju oca svoje devojke, Ribarovih zločina, uticaja Roberta Malorija na Bretovu grupu prijatelja, upotrebe droga i još mnogo toga. Uprkos mnoštvu isprepletenih narativa, Elis majstorski drži Breta u centru svega, a glas naratora više je nego dovoljan da čitaoce drži prikovane za stranice a da i ne pominjemo njegovu rastuću paranoju.
Ovo je roman koji istovremeno pokriva nekoliko različitih žanrova. Delovi se čitaju kao kriminalistički roman, drugi – kao veoma mračna, seksualizovana, drogama prožeta priča o odrastanju. Ali tu je takođe mnogo humora, dubok, oštar stav prema privilegijama i veoma intimno preispitivanje stvari koje nas proganjaju, načina na koji nas nepoverenje pogađa, i kako seks, odrastanje, ljubomora, strah i opsesija mogu oblikovati život nekoga na pragu odraslog doba. Slično tome, priča se duboko upušta u ono što Bret vidi kao deo svakodnevice; način na koji je sve „narativ“, „pantomima“, „scenario“. Na kraju, i možda najvažnije, „Krhotine“ predstavljaju veoma lično delo metafikcije u kojem Bret Iston Elis deli ne samo ime sa svojim naratorom već i autorstvo (roman „Manje od nule“), mnoštvo karakternih osobina i opsesija, kao i školu koju pohađa (u originalnom izdanju je na koricama iskorišćena autorova fotografija iz školskog godišnjaka iz 1982. godine).
Kao što smo navikli kod ovog kontroverznog pisca, i ovo delo krase beskonačni detalji – stalni opisi mesta, automobila koje voze svaki od likova, odeće koju nose, kompletnih sećanja na duge razgovore koji ne vode nikuda, ulica kojima Bret besciljno vozi, tržnih centara, i slično. Bretov glavni junak govori o pisanju svog romana, objašnjavajući da je „o meni, ali nije bilo radnje, bilo je scena, ali nije baš postojala priča, već samo to vrludavo, otuđeno stanje koje sam pokušavao da prikažem“. I uspeo je. U drugom trenutku analizira jednu pesmu i smatra je „predugačkom“, ali i „apstraktnom, poezijom koja svakome može da znači nešto drugo“. To, u suštini, jesu i „Krhotine“; ovo je Elisov roman, ali je takođe ogledalo koje poziva čitaoca da shvati šta ga pokreće, bunar pun značenja koja će čitaoci izvlačiti u zavisnosti od toga ko su oni u suštini.
Na prvi pogled „Krhotine“ mogu izgledati kao relativno jednostavna priča o opsesivnom mladiću koji uči da se kreće u međuprostoru između tinejdžerskog i odraslog doba. Međutim, ona je mnogo više od toga; ovo je roman o opsesiji, maskama koje svi nosimo kroz život, i o tome kako izolacija pogoršava paranoju – i to onu koja je mogla izaći samo iz pera Breta Istona Elisa.
Autor: Gabino Iglesias
Izvor: npr.org
Prevod: Aleksandra Branković
