Ako ste već čitali Petera Handkea, u romanu „Kradljivica voća“ će vas, poput starih prijatelja, pozdraviti sijaset dobro poznatih motiva i stilskih elemenata. Pripovedač u prvom licu na početku priče opisuje svoj život u „Ničijem zalivu“, kući u prigradskom naselju na obodu Pariza, koji se ne bi baš mogao nazvati idiličnim, ali pruža sve što je potrebno nekome ko iznad svega uživa u miru i tišini. Neke komšije ovog pisca i putnika posebno iritira tišina koja dopire iz njegove kuće i dvorišta („uznemiravanje tišinom“). Nakon ovog kraćeg upoznavanja počinje njegovo letnje putovanje kroz Francusku, na koje kreće peške, bez jasno zacrtanog odredišta i – što je najvažnije – „bez ikakve geografske karte“. A čim naš pripovedač zakorači na put, na stranicama pred nama počinju da se ređaju dobro poznata, tipično handkeovska, kritička promišljanja o kulturi i svetu koji ga okružuje – na primer, o „većini dvonožaca koje nazivamo ’ljudima’“ ili o „licima koja podsećaju na maske“ u francuskom regionalnom vozu. Pa ipak, čini se da u tim komentarima nema one oštrine na koju su nas navikli Handkeovi raniji tekstovi. Tom utisku verovatno najviše doprinosi činjenica da pisac sebe sada svesno prikazuje kao ostarelog osobenjaka, izolovanog od modernog sveta i skeptičnog prema njegovim normama i konvencijama.

Posle nešto više od stotinu stranica u romanu se konačno pojavljuje junakinja iz njegovog naslova i ispostavlja se da je priča pripovedača u prvom licu zapravo samo okvir glavne priče o „kradljivici voća“. Aleksija, kradljivica voća, luta unutrašnjošću Francuske – tačnije Pikardijom, provincijom na severu zemlje – u potrazi za majkom. I ovaj narativni šablon podseća nas na Handkeova ranija dela, recimo na roman „Ponavljanje“ (1986), u kome junak Filip Kobal traga za nestalim bratom. Postoji više razloga zašto, u direktnom poređenju, priča o kradljivici voća deluje manje dramatično – a samim tim i ne jednostavno, ali nekako prirodnije, laganije. Za razliku od Kobala, kradljivica voća ne luta kroz nepoznate predele Slovenije, koja je u „Putovanju“ prikazana kao predmoderna utopija, već kroz pomalo egzotičnu, uglavnom ruralnu severnu Francusku; njena majka nije, kao Kobalov stariji brat, nestala pre 25 godina, već je, u najgorem slučaju, nešto izgubila iz vida.

Uostalom, one koji su upoznati sa Handkeovim opusom sigurno neće iznenaditi odsustvo drame i napetosti u radnji. To im, za svaki slučaj, potvrđuje i pripovedač, koji jasno naglašava da pripovest o kradljivici voća „nije detektivska priča“ i „nije kriminalistički roman“. Naprotiv, ovde imamo posla sa ležernim propovedanjem o sasvim običnim stvarima – zapažanjima o krajoliku ili epizodnim susretima sa životinjama i ljudima. Čitaocu ne preostaje ništa drugo do da prihvati piščevo uverenje da i najobičnije tumaranje po donekle egzotičnim predelima može biti interesantno. Kradljivica voća je ovaj nadimak dobila zahvaljujući talentu za pronalaženje voćki na najneočekivanijim mestima (na primer, u velikim gradovima): ona je istraživač i avanturista par excellence. Na prvi pogled, ovaj prirodni dar nije ništa više od korisnog sredstva za preživljavanje, ali zagrebemo li malo dublje, postaje nam jasno da on junakinju uglavnom usmerava na pronalaženje poslednjih prirodnih oaza u sred civilizacije – a zatim još dalje, ka mestima gde se odigravaju „nevremena“: lokacijama na kojima, kako se čini, vlada jedna drugačija vrsta vremenskih prilika.

Zato ne treba da čudi što pisac svoju priču naziva „avanturističkom“ – to ima smisla, ali samo ako imamo u vidu značenje koje su ovoj reči pripisivali autori srednjevekovnih epova. Ime Volframa fon Ešenbaha se ne pojavljuje u tekstu bez razloga – i to na više mesta, počev od citata na samom početku, preuzetog iz Ešenbahovog epa „Vilehalm“. Struktura pripovedanja prilično verno prati model srednjevekovnog romana: putovanje kradljivice voća kroz Pikardiju opisano je kroz niz epizoda u kojima protagonistkinja sklapa neočekivana poznanstva, nailazi na razne prepreke i poteškoće i doživljava sitne pustolovine. Sve te avanture, naravno, ostaju u vremenskoj ravni u kojoj se odvija radnja romana: susret sa školskom drugaricom proslavlja se u kebabdžinici, spasavanje mačke odigrava se u jednoj pikardijskoj šumi.

Ova diskrepancija između naznaka epskog žanra i svakodnevnog narativnog sadržaja ukazuje na to da, pored Ešenbahovih dela, podjednako važnu intertekstualnu referentnu tačku predstavlja i Servantesov „Don Kihot“. Kradljivica voća je „vitez tužnog lika“ koji luta po savremenoj Francuskoj; ona u mestima koja posećuje uvek prepoznaje tragove prošlosti i oduševljeno jede hleb iz poslednjeg preživelog mlina u mestu Šar, obuzeta željom da oseti ukus davno prošlih vremena. Za razliku od Servantesa, međutim, Handke nedovoljno koristi komični potencijal koji se krije u neskladu između junakove epske želje za avanturom i prozaičnog nedostatka mogućnosti da je ispuni – on to zapravo čini samo u prvoj trećini romana, gde autoironično uvodi lik ostarelog pripovedača. Ali to i nije njegov cilj. Njegova primarna namera je da nas navede da pratimo glavnu junakinju u njenoj potrazi za mestima „nevremena“. A da biste uživali ovom putovanju, morate, pre svega, biti čitalac kome neće smetati poigravanje žanrovima i koji će imati strpljenja za usporavanje pripovedanja do koga takav pristup nužno dovodi.

Autor: Oliver Kons
Izvor: literaturkritik.de
Prevod: Jelena Tanasković