Prikaz romana koji menja pogled na život – „Čovek po imenu Uve“
Čovek po imenu Uve je okružen vucibatinama, nesposobnjakovićima, šmizlama, trudnicama, novinarkama, trogodišnjakinjama, sedmogodišnjakinjama, mačketinama, a tu je i jedan „gej-peško“. Pošten čovek poput Uvea ne može da izađe ni u jednu jutarnju inspekciju naselja a da ne sazna da su se nepropisno parkirali, ostavili bicikl van ostave za bicikle, bacili opušak na trotoar, ili ne daj Bože ubacili plastičnu ambalažu u kantu za staklo. Da se razumemo, Uveu je potpuno besmisleno što su uvedene kante za sortiranje različite vrste otpada, ali propisi su propisi i on ih poštuje kao svaki čovek koji drži do sebe. Prosto mu presednu svaka jutarnja kafa, tuširanje i doručak koje već 40 godina upražnjava u identično vreme, od ljudi koji ne žele da preuzmu odgovornost.
Iza te naizgled nesalomive rigidnosti nalazi se 59 godina života čoveka po imenu Uve kroz koje nas Bakman postepeno vodi, katkad nas držeći za ruku, a ponekad nas uhvati toliko nespremne da ne znamo da li da se iskreno i grohotom smejemo, očajnički ridamo, ili pokušamo kombinaciju oba ako je to ikako moguće.
Bakman nas već u prvih nekoliko rečenica upoznaje sa Uveovom naravi i krutom životnom filozofijom, bezazleno nas uvodeći u nešto što se čini kao urnebesna komedija o arhetipu matorog džangrizala koje svako od nas sigurno ima u svom životu. Međutim, ubrzo dolazi do velikog obrta u narativu i od tog trenutka humor, koliko god bio domišljat, neće biti isti.
Saznajemo da Uve nije samo matoro džangrizalo od 59 godina, ogorčeno na ceo svet zbog sopstvenih nezadovoljstava i nesigurnosti, već da je to jedan čitav život, vredan koliko i bilo koji drugi, ispunjen iskrenom ljubavlju, velikim zasluženim uspesima i duginim bojama, ali isto tako i razočaranjima, neočekivanim tragedijama i sivilom. Ovo sivilo biće optočeno urnebesnim humorom, neretko kada mu tu nije mesto, ali često nećete moći da izdržite a da se ne nasmejete.
Naravno, smeh je Bakmanu tu kao lek, ili bolje rečeno kao terapija koja drži sve pod kontrolom, jer pravi lek za ono što ćemo pročitati zaista ne postoji. Međutim svaki lek, ukoliko se pije dovoljno dugo i u prevelikim količinama, gubi na dejstvu, pa će isto tako i humor postati sastavni deo Uveove priče i prosto ćemo se navići na njega kako priča odmiče. Ovo nije uopšte slučajno, jer kako saznajemo više detalja o Uveovoj tragičnoj prošlosti, kao i sadašnjosti sa kojom više nema snage da se bori, imamo dve mogućnosti, isto kao i sâm Uve:
1. Da dignemo ruke od svega i prepustimo se tragikomediji.
2. Da sazrimo i pronađemo novu svrhu, koliko god ona nedostižno delovala.
Bakman s vremenom zaista majstorski prepliće ova dva izbora u homogenu celinu i kreira jednu zaista zrelu životnu priču.
Isto kao što i sâm Uve nije samo matoro džangrizalo, ni vucibatine nisu samo vucibatine, nesposobnjakovići nisu samo nesposobnjakovići, trudnice nisu samo trudnice, „gej-peško“ nije samo „gej-peško“, već su to sve različiti životi koji će s vremenom dobiti svoja vlastita imena, sa svim vrlinama i manama koje idu uz njih. Ovo nije put koji Uve bira, ali će ga svi ovi ljudi na koje je ceo život toliko ogorčen ipak navesti da skrene i uputi se ka destinaciji za koju je mogao da se zakune da u životu više neće posetiti. Ka iskrenom prijateljstvu. Svako od nas ima pomalo Uvea u sebi, i Bakman će se svojski truditi da nas podseti da nije baš uvek čovek čoveku vuk. Nekada ljudi u naše živote donesu i boje – toliko boja zapravo da za mnoge ne bismo znali ni da postoje, da im nismo dali šansu.
Zaista ne postoji dovoljno dobar osvrt koji bi mogao da opiše koliko je ovaj roman predivan, kao i sâm Uve, čovek ogromnog ali ranjenog srca, koji će nam se hteli mi to ili ne zavući pod kožu. Bakman rastavlja Uveov život na najsitnije delove, ponovo ih sastavlja i daje im novu svrhu, isto kao i Uve koji obožava da rastavlja i sastavlja automobile, i popravlja sve čega se domogne.
Samim tim ćemo i mi biti rastavljeni i ponovo sastavljeni, prevashodno emotivno, i doživećemo jednu pravu uveovsku katarzu veličine Alpa, popločanu tragedijama i izdajama, ali i velikim ljubavima, iskrenim prijateljstvima i pre svega dobrim namerama.
Autor: Dušan Prvački
Izvor: časopis Bukmarker, br. 29
Iza te naizgled nesalomive rigidnosti nalazi se 59 godina života čoveka po imenu Uve kroz koje nas Bakman postepeno vodi, katkad nas držeći za ruku, a ponekad nas uhvati toliko nespremne da ne znamo da li da se iskreno i grohotom smejemo, očajnički ridamo, ili pokušamo kombinaciju oba ako je to ikako moguće.
Bakman nas već u prvih nekoliko rečenica upoznaje sa Uveovom naravi i krutom životnom filozofijom, bezazleno nas uvodeći u nešto što se čini kao urnebesna komedija o arhetipu matorog džangrizala koje svako od nas sigurno ima u svom životu. Međutim, ubrzo dolazi do velikog obrta u narativu i od tog trenutka humor, koliko god bio domišljat, neće biti isti.
Saznajemo da Uve nije samo matoro džangrizalo od 59 godina, ogorčeno na ceo svet zbog sopstvenih nezadovoljstava i nesigurnosti, već da je to jedan čitav život, vredan koliko i bilo koji drugi, ispunjen iskrenom ljubavlju, velikim zasluženim uspesima i duginim bojama, ali isto tako i razočaranjima, neočekivanim tragedijama i sivilom. Ovo sivilo biće optočeno urnebesnim humorom, neretko kada mu tu nije mesto, ali često nećete moći da izdržite a da se ne nasmejete.
Naravno, smeh je Bakmanu tu kao lek, ili bolje rečeno kao terapija koja drži sve pod kontrolom, jer pravi lek za ono što ćemo pročitati zaista ne postoji. Međutim svaki lek, ukoliko se pije dovoljno dugo i u prevelikim količinama, gubi na dejstvu, pa će isto tako i humor postati sastavni deo Uveove priče i prosto ćemo se navići na njega kako priča odmiče. Ovo nije uopšte slučajno, jer kako saznajemo više detalja o Uveovoj tragičnoj prošlosti, kao i sadašnjosti sa kojom više nema snage da se bori, imamo dve mogućnosti, isto kao i sâm Uve:
1. Da dignemo ruke od svega i prepustimo se tragikomediji.
2. Da sazrimo i pronađemo novu svrhu, koliko god ona nedostižno delovala.
Bakman s vremenom zaista majstorski prepliće ova dva izbora u homogenu celinu i kreira jednu zaista zrelu životnu priču.
Isto kao što i sâm Uve nije samo matoro džangrizalo, ni vucibatine nisu samo vucibatine, nesposobnjakovići nisu samo nesposobnjakovići, trudnice nisu samo trudnice, „gej-peško“ nije samo „gej-peško“, već su to sve različiti životi koji će s vremenom dobiti svoja vlastita imena, sa svim vrlinama i manama koje idu uz njih. Ovo nije put koji Uve bira, ali će ga svi ovi ljudi na koje je ceo život toliko ogorčen ipak navesti da skrene i uputi se ka destinaciji za koju je mogao da se zakune da u životu više neće posetiti. Ka iskrenom prijateljstvu. Svako od nas ima pomalo Uvea u sebi, i Bakman će se svojski truditi da nas podseti da nije baš uvek čovek čoveku vuk. Nekada ljudi u naše živote donesu i boje – toliko boja zapravo da za mnoge ne bismo znali ni da postoje, da im nismo dali šansu.
Zaista ne postoji dovoljno dobar osvrt koji bi mogao da opiše koliko je ovaj roman predivan, kao i sâm Uve, čovek ogromnog ali ranjenog srca, koji će nam se hteli mi to ili ne zavući pod kožu. Bakman rastavlja Uveov život na najsitnije delove, ponovo ih sastavlja i daje im novu svrhu, isto kao i Uve koji obožava da rastavlja i sastavlja automobile, i popravlja sve čega se domogne.
Samim tim ćemo i mi biti rastavljeni i ponovo sastavljeni, prevashodno emotivno, i doživećemo jednu pravu uveovsku katarzu veličine Alpa, popločanu tragedijama i izdajama, ali i velikim ljubavima, iskrenim prijateljstvima i pre svega dobrim namerama.
Autor: Dušan Prvački
Izvor: časopis Bukmarker, br. 29
