Prikaz romana „Književni klub knjigomrzaca“: Prozor u svet
„Književni klub knjigomrzaca“ je još jedno „lako“ letnje štivo savremene američke književnosti, i još jedan u nizu pitkih romana koje nije teško zamisliti kao podložak za film kakav bi se mogao gledati u dokono nedeljno popodne. Knjiga, naravno, nije zaista o klubu knjigomrzaca – zaplet prati sudbinu male knjižare pošto je Eliot, jedan od dvoje vlasnika, iznenada umro. Irma, suvlasnica i njegova dugogodišnja drugarica, bira da knjižaru proda, odmah i jeftino, na potpuni šok sopstvene ćerke koja se nadala da će posao naslediti, Eliotovog partnera koji želi da što duže sačuva životno delo čoveka kog je voleo, i svih drugih koji su za ovo mesto bili vezani.
Najveća prednost Entonijeve je što povremeno zaista ume da bude duhovita, i usputne opaske likova (uglavnom iz njihovih unutrašnjih monologa), zabavne su, i dodaju preko potrebnu dinamiku ovom romanu čija je radnja ipak malo razvodnjena. „Književni klub knjigomrzaca“ nije suviše spora knjiga, ali povremeno se čini da je materijala pre bilo za jednu upečatljivu dužu priču ili novelu.
Prvi deo teksta koncipiran je kao odbrojavanje – svako poglavlje počinje brojem dana do zatvaranja voljene knjižare, podižući tenziju između junaka koji ne uspevaju da shvate šta se krije iza Irmine naizgled neobjašnjive odluke, dok je druga polovina posvećena rasplitanju njihovih porodičnih, poslovnih i prijateljskih odnosa, kao i, konačno, rasplitanju njihovih puteva (samo)spoznaje. Tekst romana ispresecan je odlomcima iz Eliotovog dugogodišnjeg biltena, u kojima preporučuje knjige za one koju mrze da čitaju, iznoseći stvarne preporuke za sve profile nečitača. I sam Eliot se s vremena na vreme javlja monologom, iz smrti, vodeći čitaoce kroz tekst kao žovijalni narator.
Kao i u svakom žanrovskom romanu ovog tipa, trauma (u ovom slučaju Eliotova smrt) funkcioniše kao signal za likove da se menjaju, rade na sebi, postaju emocionalno snažniji i bolji, oslikavajući neku stvarnost daleko od one naše, zavodljivo obećavajući da se na svetu sve dešava sa smislom.
Autor: Nastasja Pisarev
Izvor: Dnevnik
Najveća prednost Entonijeve je što povremeno zaista ume da bude duhovita, i usputne opaske likova (uglavnom iz njihovih unutrašnjih monologa), zabavne su, i dodaju preko potrebnu dinamiku ovom romanu čija je radnja ipak malo razvodnjena. „Književni klub knjigomrzaca“ nije suviše spora knjiga, ali povremeno se čini da je materijala pre bilo za jednu upečatljivu dužu priču ili novelu.
Prvi deo teksta koncipiran je kao odbrojavanje – svako poglavlje počinje brojem dana do zatvaranja voljene knjižare, podižući tenziju između junaka koji ne uspevaju da shvate šta se krije iza Irmine naizgled neobjašnjive odluke, dok je druga polovina posvećena rasplitanju njihovih porodičnih, poslovnih i prijateljskih odnosa, kao i, konačno, rasplitanju njihovih puteva (samo)spoznaje. Tekst romana ispresecan je odlomcima iz Eliotovog dugogodišnjeg biltena, u kojima preporučuje knjige za one koju mrze da čitaju, iznoseći stvarne preporuke za sve profile nečitača. I sam Eliot se s vremena na vreme javlja monologom, iz smrti, vodeći čitaoce kroz tekst kao žovijalni narator.
Kao i u svakom žanrovskom romanu ovog tipa, trauma (u ovom slučaju Eliotova smrt) funkcioniše kao signal za likove da se menjaju, rade na sebi, postaju emocionalno snažniji i bolji, oslikavajući neku stvarnost daleko od one naše, zavodljivo obećavajući da se na svetu sve dešava sa smislom.
Autor: Nastasja Pisarev
Izvor: Dnevnik
