Prikaz romana „Klejov most“
Petorica braće, ostavljenih sami, u potrazi su za iskupljenjem u dugo očekivanom romanu autora bestselera „Kradljivica knjiga“.
Potrebna je hrabrost, da ne pominjemo maštovit i zlokoban zaplet, kako bi se osmislio roman za mlade čiji je pripovedač sama Smrt. Roman Markusa Zusaka „Kradljivica knjiga“ iz 2005. godine svetski je bestseler o mladoj devojčici u Nemačkoj, čija porodica tokom Drugog svetskog rata pruža utočište odbeglom Jevreju. Pored toga, najprivlačniji aspekt ovog romana je što je napisan u prvom licu – iz ugla Smrti, za koju će se ispostaviti da nije baš toliko mračna, koliko cinična, simpatična i prilično duhovita.
Smrt će uvek biti teško nadmašiti, u bilo kom pogledu; Zusak je na svom narednom romanu radio više od deset godina. Sličnost sa „Kradljivicom knjiga“ je veliki obim strana (preko 500), međutim, ovo je njegov prvi roman koji potpada pod opšti žanr fikcije, u odnosu na ranija dela koja su bila namenjana mladima (young adult). Ta razlika nije odmah uočljiva zbog načina na koji autor uvodi čitaoca u priču „tragičnog tinejdžerskog sveta“ braće Danbar; petorice svadljive, polu-divlje braće koji žive u predgrađu Sidneja bez roditeljskog nadzora, uz jeftinu hranu, loše filmove i nevaspitane kućne ljubimce.
Pripovedač je Metju, najstariji brat, koji očito zarađuje hleb (iako nije baš najjasnije šta tačno radi kako bi ovo domaćinstvo opstalo bez prisustva odraslih), čija upotreba jezika varira od kvazi herojskog do kao da je ispao iz crtaća, dok nas upoznaje sa svojom „porodicom traljave tragedije. Stripovsko BANG! od dečaka, krvi i životinja“. Njegova mlađa braća, od najstarijeg ka najmlađem, jesu: Rori, najborbeniji od braće; Henri, koji insistira na vizuelnoj dijeti koja se sastoji isključivo od gledanja filma „Momačko veče“ (Bachelor Party) i sličnih užasnih filmova iz osamdesetih godina; Klej, osoba od koje se najmanje očekuje, koja će izaći iz senke i zauzeti centralno mesto u romanu; i Tomi, sakupljač napuštenih životinja, uključujući mazgu po imenu Ahilej, goluba Telemaha i mačka Hektora.
Fokus će se polako pomeriti na pretposlednjeg brata, Kleja – najpovučenijeg i najzagonetnijeg pripadnika čopora, koji vreme provodi opsesivno proučavajući monografiju o Mikelanđelu ili besomučno trčeći po zapuštenoj atletskoj stazi koja se nalazi nadomak njihove kuće. Njegov stariji brat će primetiti: „Klej se zagrevao. Ako ćemo iskreno, Klej se uvek zagrevao. (...) Vredi spomenuti da je i za našeg brata bila misterija za šta to tačno trenira. Znao je samo da je vežbao i čekao dan kada će to otkriti – a taj dan je, ispostavilo se, bio taj dan. “
Taj dan je dan kada se otac dečaka iznenada pojavio, čiji je dolazak koliko misteriozan, toliko i nepoželjan. Ime gospodina Danbara se nikada ne pominje, već ga dečaci zovu „Ubica“ (iako je njegov zločin napuštanje dece, pre negoli ubistvo). Od smrti svoje žene, njihov otac živi u zabiti, pored reke koja često preliva. Sada dolazi kako bi zamolio sinove da mu pomognu da izgradi most.
Klejovu odluku da pomogne ocu su braća doživela kao neoprostivu izdaju, dok izgradnja mosta koja je često podložna odlaganju, uz ostale digresije čini veći deo knjige: „Šta više čekaju? Kada će početi da zidaju? Je li taj most nekakva razonoda?“ Jasno je da je sama izgradnja konstrukcije za autora sekundarna u odnosu na razradu sveobuhvatne metafore; most ne samo što povezuje rasturenu porodicu, već i pruža sponu sa gubitkom majke dečaka (Penelope, koja je umrla od raka).
Poglavlja koja se dotiču Penelopine smrti su najdirljivija i najbolje realizovana, možda zato što je to prilika u kojoj je Zusakov specifičan, lakonski i insinuirajući koncept smrti uspeo da se prikrade:
Tog jutra je počela da odlazi, a smrt se bližila:
Čučala je tamo na zavesi u kupatilu.
Lebdela je na suncu.
Kasnije se naslonila, blizu ali opuštena, sa rukom prebačenom preko frižidera. Ako je čuvala pivo, odlično je radila svoj posao.
U knjizi „Kradljivica knjiga“, prisustvo Smrti je naznačena bojama, naročito belom: „Neki od vas sigurno tvrde da bela baš i nije boja i slične koještarije. E pa ja ću vam reći da jeste. Bela je bez ikakve sumnje boja, i lično, mislim da vam je najbolje da se ne raspravljate sa mnom.“ Istovetna smrtonosna belina isijava iz narativa priče o Kleju, dok je nemilosrdno sidnejsko sunce opisano kao „bledunjavo“ ili belo „kao ključna kost“. Penelopa, koja je kao tinejdžerka emigrirala iz istočne Evrope, shvata da je bila ugnjetavana, a da je tu gde je stigla „bila zapanjena svetlom koje mlati. Ovim gradom. Bilo je toliko vrelo i široko, i belo. Sunce je bilo nekakav varvarin, viking na nebu.“
Možemo raspravljati o tome da li Zusak ima sklonost ka preteranoj dramatizaciji osvetljenja, jer i najprostiji čin, poput otvaranja frižidera, postaje fizički nepodnošljiv: „Neočekivano je sinulo svetlo. Pobogu! Bilo je belo i teško i ošinulo ga je preko lica kao fudbalski huligan.“ Međutim, ukoliko je „Kradljivica knjiga“ roman u kome je Smrti dozvoljeno da zauzme centralnu ulogu, njen pomalo haotičan ali predivno osvetljen naslednik zasigurno kipti od života.
Autor: Alfred Hikling
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković
Potrebna je hrabrost, da ne pominjemo maštovit i zlokoban zaplet, kako bi se osmislio roman za mlade čiji je pripovedač sama Smrt. Roman Markusa Zusaka „Kradljivica knjiga“ iz 2005. godine svetski je bestseler o mladoj devojčici u Nemačkoj, čija porodica tokom Drugog svetskog rata pruža utočište odbeglom Jevreju. Pored toga, najprivlačniji aspekt ovog romana je što je napisan u prvom licu – iz ugla Smrti, za koju će se ispostaviti da nije baš toliko mračna, koliko cinična, simpatična i prilično duhovita.
Smrt će uvek biti teško nadmašiti, u bilo kom pogledu; Zusak je na svom narednom romanu radio više od deset godina. Sličnost sa „Kradljivicom knjiga“ je veliki obim strana (preko 500), međutim, ovo je njegov prvi roman koji potpada pod opšti žanr fikcije, u odnosu na ranija dela koja su bila namenjana mladima (young adult). Ta razlika nije odmah uočljiva zbog načina na koji autor uvodi čitaoca u priču „tragičnog tinejdžerskog sveta“ braće Danbar; petorice svadljive, polu-divlje braće koji žive u predgrađu Sidneja bez roditeljskog nadzora, uz jeftinu hranu, loše filmove i nevaspitane kućne ljubimce.
Pripovedač je Metju, najstariji brat, koji očito zarađuje hleb (iako nije baš najjasnije šta tačno radi kako bi ovo domaćinstvo opstalo bez prisustva odraslih), čija upotreba jezika varira od kvazi herojskog do kao da je ispao iz crtaća, dok nas upoznaje sa svojom „porodicom traljave tragedije. Stripovsko BANG! od dečaka, krvi i životinja“. Njegova mlađa braća, od najstarijeg ka najmlađem, jesu: Rori, najborbeniji od braće; Henri, koji insistira na vizuelnoj dijeti koja se sastoji isključivo od gledanja filma „Momačko veče“ (Bachelor Party) i sličnih užasnih filmova iz osamdesetih godina; Klej, osoba od koje se najmanje očekuje, koja će izaći iz senke i zauzeti centralno mesto u romanu; i Tomi, sakupljač napuštenih životinja, uključujući mazgu po imenu Ahilej, goluba Telemaha i mačka Hektora.
Fokus će se polako pomeriti na pretposlednjeg brata, Kleja – najpovučenijeg i najzagonetnijeg pripadnika čopora, koji vreme provodi opsesivno proučavajući monografiju o Mikelanđelu ili besomučno trčeći po zapuštenoj atletskoj stazi koja se nalazi nadomak njihove kuće. Njegov stariji brat će primetiti: „Klej se zagrevao. Ako ćemo iskreno, Klej se uvek zagrevao. (...) Vredi spomenuti da je i za našeg brata bila misterija za šta to tačno trenira. Znao je samo da je vežbao i čekao dan kada će to otkriti – a taj dan je, ispostavilo se, bio taj dan. “
Taj dan je dan kada se otac dečaka iznenada pojavio, čiji je dolazak koliko misteriozan, toliko i nepoželjan. Ime gospodina Danbara se nikada ne pominje, već ga dečaci zovu „Ubica“ (iako je njegov zločin napuštanje dece, pre negoli ubistvo). Od smrti svoje žene, njihov otac živi u zabiti, pored reke koja često preliva. Sada dolazi kako bi zamolio sinove da mu pomognu da izgradi most.
Klejovu odluku da pomogne ocu su braća doživela kao neoprostivu izdaju, dok izgradnja mosta koja je često podložna odlaganju, uz ostale digresije čini veći deo knjige: „Šta više čekaju? Kada će početi da zidaju? Je li taj most nekakva razonoda?“ Jasno je da je sama izgradnja konstrukcije za autora sekundarna u odnosu na razradu sveobuhvatne metafore; most ne samo što povezuje rasturenu porodicu, već i pruža sponu sa gubitkom majke dečaka (Penelope, koja je umrla od raka).
Poglavlja koja se dotiču Penelopine smrti su najdirljivija i najbolje realizovana, možda zato što je to prilika u kojoj je Zusakov specifičan, lakonski i insinuirajući koncept smrti uspeo da se prikrade:
Tog jutra je počela da odlazi, a smrt se bližila:
Čučala je tamo na zavesi u kupatilu.
Lebdela je na suncu.
Kasnije se naslonila, blizu ali opuštena, sa rukom prebačenom preko frižidera. Ako je čuvala pivo, odlično je radila svoj posao.
U knjizi „Kradljivica knjiga“, prisustvo Smrti je naznačena bojama, naročito belom: „Neki od vas sigurno tvrde da bela baš i nije boja i slične koještarije. E pa ja ću vam reći da jeste. Bela je bez ikakve sumnje boja, i lično, mislim da vam je najbolje da se ne raspravljate sa mnom.“ Istovetna smrtonosna belina isijava iz narativa priče o Kleju, dok je nemilosrdno sidnejsko sunce opisano kao „bledunjavo“ ili belo „kao ključna kost“. Penelopa, koja je kao tinejdžerka emigrirala iz istočne Evrope, shvata da je bila ugnjetavana, a da je tu gde je stigla „bila zapanjena svetlom koje mlati. Ovim gradom. Bilo je toliko vrelo i široko, i belo. Sunce je bilo nekakav varvarin, viking na nebu.“
Možemo raspravljati o tome da li Zusak ima sklonost ka preteranoj dramatizaciji osvetljenja, jer i najprostiji čin, poput otvaranja frižidera, postaje fizički nepodnošljiv: „Neočekivano je sinulo svetlo. Pobogu! Bilo je belo i teško i ošinulo ga je preko lica kao fudbalski huligan.“ Međutim, ukoliko je „Kradljivica knjiga“ roman u kome je Smrti dozvoljeno da zauzme centralnu ulogu, njen pomalo haotičan ali predivno osvetljen naslednik zasigurno kipti od života.
Autor: Alfred Hikling
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković
