Prikaz romana „Karta soli i zvezda“
Pre pojave raznih modernih instrumenata za navigaciju, ljudi su se u prostoru orijentisali pomoću zvezda. U svom debitantskom romanu „Karta soli i zvezda“ Zejn Džuhadar otkriva nam da, iako nebesa mogu biti jedan od putokaza koji će nam omogućiti da pronađemo pravi put, svakako nisu i jedini.
Autor je za pripovedača svoje priče izabrao dvanaestogodišnju Nur, najmlađeg člana njujorške porodice koju sačinjavaju majka i tri ćerke. Posle smrti glave porodice, neplaćeni računi počinju da se gomilaju i Nurina majka donosi odluku da se sa decom vrati u rodnu Siriju. Starije ćerke Zehra i Huda protive se ovoj odluci, navodeći kao razlog građanski rat, ali majka ih uverava da je njihovo odredište, grad Homs, daleko od zone sukoba i da će sve biti u redu.
Kao što danas svi dobro znamo, ništa od onoga što se dogodilo u Siriji nije ni izbliza u redu. Tri meseca po povratku porodice u Homs, u gradu počinju borbe, kuću im uništava granata, a najstarija ćerka biva ranjena. Zajedno sa očevim bratom Ebu Saidom one beže u Damask i traže pomoć lekara za Hudu.
Život im se ozbiljno komplikuje, a to je tek prvi korak njihovog putovanja. Porodica kreće u izbeglištvo rutom koja vodi od Sirije, preko Jordana i severa Afrike, sve do Seute, autonomnog španskog gradića u blizini marokanske granice. Svako ko je imao priliku da čita o nedaćama sa kojima se izbeglice susreću u potrazi za mirom i sigurnošću, može i sam da zaključi na kakve će prepreke ova porodica naići.
Ipak, stvarnost je uvek mnogo gora nego što neko od nas može da zamisli. To najčešće predstavlja skoro nepremostivu prepreku za svakog autora koji pokušava da piše o iskustvu izbeglica. Zejnu Džuhadaru je, međutim, u ovom romanu pošlo za rukom da pronađe ne samo jedan, već dva načina da proširi čitaočeve horizonte i omogući mu da što dublje uroni u njegovu priču.
Kao prvo, podario je protagonistkinji izuzetno retku sposobnost sinestezije. Reč je o fenomenu gde stimulacija jednog čulnog receptora automatski i nesvesno izaziva aktivaciju drugih. U Nurinom slučaju, zvuci i mirisi bude asocijaciju na različite boje, tako da čak i zvuk posebno naglašenog sloga izaziva pojavu boje, ili kombinacije boja, u njenoj mašti.
Ova neobična pojava autoru pruža priliku da čitaoca oduševi nizom zapanjujuće živopisnih opisa sveta u kojem obitavaju njeni junaci. Na Nurinu nesreću, njena sposobnost je neraskidivo povezana sa pamćenjem, što znači da nije u stanju da zaboravi boje koje je asociraju na nečiji smeh, ali ni one koje je podsećaju na eksplozije bombi.
Džuhadar nam veoma vešto, služeći se epizodama dubokog očajanja i trenucima neopisive radosti svoje junakinje, daje do znanja da njen dar istovremeno predstavlja i blagoslov i prokletstvo.
Nurina sećanja su drugo sredstvo kojim se autor služi kako bi nam bliže dočarao iskustvo kroz koje prolazi ova porodica. Devojčica se iz sve snage trudi da sačuva uspomenu na zvuk očevog glasa. Među očevim pričama o prošlosti Sirije, posebno joj je draga ona o devojčici Raviji, koja je u 12. veku putovala sa kartografom El Idrisijem – čovekom koji je za normanskog vladara Sicilije napravio mape Bliskog istoka i severne Afrike.
U trenucima očajanja, Nur u ovoj priči nalazi utehu i inspiraciju. Ona je podseća na oca i zvuk njegovog glasa, ali istovremeno joj pomaže i da utvrdi gde se nalazi tokom putovanja. Iako su Ravija i njeni doživljaji izmišljeni, El Idrisi je stvarna istorijska ličnost, koja je iscrtala karte zemalja kroz koje ova grupa izbeglica putuje.
Gradovi su se možda promenili, ali geografija ostaje ista. Zato je Nur u stanju da, na osnovu orijentira kojih se seća iz očeve priče, precizno odredi gde se trenutno nalaze. Radost koju oseća kada prepozna neka od mesta na kojima nikada nije bila prosto zrači sa stranica knjige. Ovakvi trenuci joj daju snagu i hrabrost da veruje u svoju sposobnost da pronađe pravi put.
O sirijskim izbeglicama napisano je mnogo knjiga, ali retki su autori koji sa takvom veštinom i osećajem prikazuju specifičnu prirodu izbegličkog iskustva. Čitalac saoseća sa Nurinom porodicom od samog početka, a empatija postaje sve izraženija kako priča odmiče. A kada se tome doda činjenica da svet posmatramo iz ugla devojčice obdarene sposobnošću sinestezije, stiče se utisak da događaje pratimo kroz prizmu povišene čulne percepcije.
Čitalac s vremena na vreme, slično Nur, biva preplavljen intenzivnim osećanjima, ali je Zejn Džuhadar svestan granice do koje sme da ide kako priča ne bi izgubila na uverljivosti i kako bi se čitalac nadao srećnom završetku. Nepredvidivo putovanje kroz svet emocija, na koje talentovani mladi autor vodi i čitaoca i svoju protagonistkinju, čini ovu knjigu čini posebnom.
Iako je nemoguće da jedan pisac verodostojno i u celini rekonstruiše iskustva ljudi koji prolaze kroz pakao izbeglištva, roman „Karta soli i zvezda“ nam pokazuje kako na pravi način prići toj temi.
Autor: Ričard Markus
Izvor: qantara.de
Prevod: Jelena Tanasković
Autor je za pripovedača svoje priče izabrao dvanaestogodišnju Nur, najmlađeg člana njujorške porodice koju sačinjavaju majka i tri ćerke. Posle smrti glave porodice, neplaćeni računi počinju da se gomilaju i Nurina majka donosi odluku da se sa decom vrati u rodnu Siriju. Starije ćerke Zehra i Huda protive se ovoj odluci, navodeći kao razlog građanski rat, ali majka ih uverava da je njihovo odredište, grad Homs, daleko od zone sukoba i da će sve biti u redu.
Kao što danas svi dobro znamo, ništa od onoga što se dogodilo u Siriji nije ni izbliza u redu. Tri meseca po povratku porodice u Homs, u gradu počinju borbe, kuću im uništava granata, a najstarija ćerka biva ranjena. Zajedno sa očevim bratom Ebu Saidom one beže u Damask i traže pomoć lekara za Hudu.
Život im se ozbiljno komplikuje, a to je tek prvi korak njihovog putovanja. Porodica kreće u izbeglištvo rutom koja vodi od Sirije, preko Jordana i severa Afrike, sve do Seute, autonomnog španskog gradića u blizini marokanske granice. Svako ko je imao priliku da čita o nedaćama sa kojima se izbeglice susreću u potrazi za mirom i sigurnošću, može i sam da zaključi na kakve će prepreke ova porodica naići.
Ipak, stvarnost je uvek mnogo gora nego što neko od nas može da zamisli. To najčešće predstavlja skoro nepremostivu prepreku za svakog autora koji pokušava da piše o iskustvu izbeglica. Zejnu Džuhadaru je, međutim, u ovom romanu pošlo za rukom da pronađe ne samo jedan, već dva načina da proširi čitaočeve horizonte i omogući mu da što dublje uroni u njegovu priču.
Kao prvo, podario je protagonistkinji izuzetno retku sposobnost sinestezije. Reč je o fenomenu gde stimulacija jednog čulnog receptora automatski i nesvesno izaziva aktivaciju drugih. U Nurinom slučaju, zvuci i mirisi bude asocijaciju na različite boje, tako da čak i zvuk posebno naglašenog sloga izaziva pojavu boje, ili kombinacije boja, u njenoj mašti.
Ova neobična pojava autoru pruža priliku da čitaoca oduševi nizom zapanjujuće živopisnih opisa sveta u kojem obitavaju njeni junaci. Na Nurinu nesreću, njena sposobnost je neraskidivo povezana sa pamćenjem, što znači da nije u stanju da zaboravi boje koje je asociraju na nečiji smeh, ali ni one koje je podsećaju na eksplozije bombi.
Džuhadar nam veoma vešto, služeći se epizodama dubokog očajanja i trenucima neopisive radosti svoje junakinje, daje do znanja da njen dar istovremeno predstavlja i blagoslov i prokletstvo.
Nurina sećanja su drugo sredstvo kojim se autor služi kako bi nam bliže dočarao iskustvo kroz koje prolazi ova porodica. Devojčica se iz sve snage trudi da sačuva uspomenu na zvuk očevog glasa. Među očevim pričama o prošlosti Sirije, posebno joj je draga ona o devojčici Raviji, koja je u 12. veku putovala sa kartografom El Idrisijem – čovekom koji je za normanskog vladara Sicilije napravio mape Bliskog istoka i severne Afrike.
U trenucima očajanja, Nur u ovoj priči nalazi utehu i inspiraciju. Ona je podseća na oca i zvuk njegovog glasa, ali istovremeno joj pomaže i da utvrdi gde se nalazi tokom putovanja. Iako su Ravija i njeni doživljaji izmišljeni, El Idrisi je stvarna istorijska ličnost, koja je iscrtala karte zemalja kroz koje ova grupa izbeglica putuje.
Gradovi su se možda promenili, ali geografija ostaje ista. Zato je Nur u stanju da, na osnovu orijentira kojih se seća iz očeve priče, precizno odredi gde se trenutno nalaze. Radost koju oseća kada prepozna neka od mesta na kojima nikada nije bila prosto zrači sa stranica knjige. Ovakvi trenuci joj daju snagu i hrabrost da veruje u svoju sposobnost da pronađe pravi put.
O sirijskim izbeglicama napisano je mnogo knjiga, ali retki su autori koji sa takvom veštinom i osećajem prikazuju specifičnu prirodu izbegličkog iskustva. Čitalac saoseća sa Nurinom porodicom od samog početka, a empatija postaje sve izraženija kako priča odmiče. A kada se tome doda činjenica da svet posmatramo iz ugla devojčice obdarene sposobnošću sinestezije, stiče se utisak da događaje pratimo kroz prizmu povišene čulne percepcije.
Čitalac s vremena na vreme, slično Nur, biva preplavljen intenzivnim osećanjima, ali je Zejn Džuhadar svestan granice do koje sme da ide kako priča ne bi izgubila na uverljivosti i kako bi se čitalac nadao srećnom završetku. Nepredvidivo putovanje kroz svet emocija, na koje talentovani mladi autor vodi i čitaoca i svoju protagonistkinju, čini ovu knjigu čini posebnom.
Iako je nemoguće da jedan pisac verodostojno i u celini rekonstruiše iskustva ljudi koji prolaze kroz pakao izbeglištva, roman „Karta soli i zvezda“ nam pokazuje kako na pravi način prići toj temi.
Autor: Ričard Markus
Izvor: qantara.de
Prevod: Jelena Tanasković
