Prikaz romana „Jedna nit“ autorke Trejsi Ševalije – borba za žensku slobodu
Slojevit i detaljan portet o nadanjima i strahovima „prekobrojnih žena“ koje su nakon Prvog svetskog rata prepuštene same sebi.
Trejsi Ševalije briljira u pripovedanju o običnim ljudima koji su se igrom slučaja zadesili u centru najvećih istorijskih dešavanja. Za početak, udahnula je život anonimnoj devojci sa Vermerove slike u romanu „Devojka sa bisernom minđušom“. Očarala je čitaoce mladom junakinjom, lovcem na fosile, Meri Aning u romanu „Izuzetna stvorenja“. Ovoga puta, pažnju posvećuje ženama koje su vezle jastučiće za klečenje za Vinčestersku katedralu, predmete koji su pružali udobnost svakom pobožnom čoveku tokom molitve. Glavna među veziljama je Luiza Pesel, kreirana po liku žene iz stvarnog života, iako je izmišljeni lik Vajolet Spidvel taj čiju nit pratimo u složenoj tapiseriji ovog romana.
Godina je 1932. i Vajolet je jedna od „prekobrojnih žena“, prepuštena sebi nakon gubitka brata i verenika u Prvom svetskom ratu. Ova generacija žena bila je specifična – „njihove sudbine smatrane su i pretnjom i tragedijom“, mada je njihova priča i dalje relevantna skoro sto godina kasnije: njihovi napori da plate kiriju; sažaljenje i nepovernje vršnjaka koji su u braku; žeđ za samostalnošću potkovan strahom od osude i nepravdom koju nanose muškarci. Život koji Vajolet vodi u Vinčesteru imao je svoju cenu. Nakon što je napustila napornu majku, brigu o njoj će voditi bratovljeva porodica: „Cena njene sreće – ne, ne sreće; cena njene slobode – bila je nesreća najmanje dvoje ljudi. To je zaista vrlo visoka cena i Vajolet je mrzela što mora tako da je izračuna. Muškarac to nikad ne bi morao.“
Vajolet pronalazi prijatejice među veziljama od kojih je većina primorana da se bori protiv društvenih normi kako bi uopšte mogle da iskuse normalan život ili ljubav. Ona hrabro pomaže svojim prijateljicama, Doroti i Gildi, koje se zaljubljuju jedna u drugu. Takođe, ona razvija potencijalno pogubna osećanja prema zvonaru Arturu, čija se žena nikada nije oporavila od stradanja njihovog sina u ratu. Istovremeno, radio prenosi vesti o usponu fašističkih partija širom Evrope.
Katkad se na krutom platnu na kom Ševalijeova zapisuje rezultate svojih istraživanja ukazuju suptilni bodovi kojima su izvezeni likovi i zapleti, što doprinosi tome da celokupna slika istorijskog perioda deluje uverljivo. Najupečatljiviji su individualni portreti žena poput Vajoletine majke, koju je smrt sina učinila ogorčenom i razjarenom ili žena koje tragaju za ličnom slobodom čineći sitne prestupe građanske neposlušnosti ako se već nisu odlučile da u tišini vezu svoj bol u predmete koji će poslužiti kao uteha predstojećim generacijama, ne ostavljajući nikakav trag ili znak po kojim bi ih se sećali, osim nenametljivih inicijala izvezenih na jastucima.
Autor: Keti Gest
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković
Trejsi Ševalije briljira u pripovedanju o običnim ljudima koji su se igrom slučaja zadesili u centru najvećih istorijskih dešavanja. Za početak, udahnula je život anonimnoj devojci sa Vermerove slike u romanu „Devojka sa bisernom minđušom“. Očarala je čitaoce mladom junakinjom, lovcem na fosile, Meri Aning u romanu „Izuzetna stvorenja“. Ovoga puta, pažnju posvećuje ženama koje su vezle jastučiće za klečenje za Vinčestersku katedralu, predmete koji su pružali udobnost svakom pobožnom čoveku tokom molitve. Glavna među veziljama je Luiza Pesel, kreirana po liku žene iz stvarnog života, iako je izmišljeni lik Vajolet Spidvel taj čiju nit pratimo u složenoj tapiseriji ovog romana.
Godina je 1932. i Vajolet je jedna od „prekobrojnih žena“, prepuštena sebi nakon gubitka brata i verenika u Prvom svetskom ratu. Ova generacija žena bila je specifična – „njihove sudbine smatrane su i pretnjom i tragedijom“, mada je njihova priča i dalje relevantna skoro sto godina kasnije: njihovi napori da plate kiriju; sažaljenje i nepovernje vršnjaka koji su u braku; žeđ za samostalnošću potkovan strahom od osude i nepravdom koju nanose muškarci. Život koji Vajolet vodi u Vinčesteru imao je svoju cenu. Nakon što je napustila napornu majku, brigu o njoj će voditi bratovljeva porodica: „Cena njene sreće – ne, ne sreće; cena njene slobode – bila je nesreća najmanje dvoje ljudi. To je zaista vrlo visoka cena i Vajolet je mrzela što mora tako da je izračuna. Muškarac to nikad ne bi morao.“
Vajolet pronalazi prijatejice među veziljama od kojih je većina primorana da se bori protiv društvenih normi kako bi uopšte mogle da iskuse normalan život ili ljubav. Ona hrabro pomaže svojim prijateljicama, Doroti i Gildi, koje se zaljubljuju jedna u drugu. Takođe, ona razvija potencijalno pogubna osećanja prema zvonaru Arturu, čija se žena nikada nije oporavila od stradanja njihovog sina u ratu. Istovremeno, radio prenosi vesti o usponu fašističkih partija širom Evrope.
Katkad se na krutom platnu na kom Ševalijeova zapisuje rezultate svojih istraživanja ukazuju suptilni bodovi kojima su izvezeni likovi i zapleti, što doprinosi tome da celokupna slika istorijskog perioda deluje uverljivo. Najupečatljiviji su individualni portreti žena poput Vajoletine majke, koju je smrt sina učinila ogorčenom i razjarenom ili žena koje tragaju za ličnom slobodom čineći sitne prestupe građanske neposlušnosti ako se već nisu odlučile da u tišini vezu svoj bol u predmete koji će poslužiti kao uteha predstojećim generacijama, ne ostavljajući nikakav trag ili znak po kojim bi ih se sećali, osim nenametljivih inicijala izvezenih na jastucima.
Autor: Keti Gest
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković
