Prikaz romana „Jarčeva planina“ autora Dejvida Vana
„Jarčeva planina“ je sumorna, ali istovremeno fenomenalna priča o ljudskom instiktu prema nasilju i moralnosti.
Godina je 1978, a tri generacije jedne porodice uputile su se u lov na Jarčevu planinu, u severnoj Kaliforniji. Narator je muškarac koji se osvrće na svoje detinjstvo, kada je imao jedanaest godina – nestrpljiv da ostvari svoj prvi ulov. Uz dedu, oca i očevog najboljeg prijatelja Toma, dečaku predstoji maratonska potraga za jelenom – osim što će tog kobnog dana lovina biti ljudskog porekla, u vidu lovokradice na koga će muška družina nabasati na terenu. Ubistvo se odigrava u prvom poglavlju, dok je ostatak romana posvećen psihološkim posledicama, dok muškarci upoređuju stepen saučesništva i odlučuju da li da zataškaju zločin.
Uvodna rečenica ukazuje na Vanov sažet stil, kao i na istančan osećaj za mesto odvijanja radnje, prožeto bojama, mirisima i teksturom, koji bi mogao da parira samom Džonu Stajnbeku: „Prašina boje baruta prekrivala je vazduh, čineći utvaru dana crvenkastom. Osećao se miris te prašine i miris borova, miris trave. Truckanje u kamionetu me je rasturalo na sastavne delove, glava samo što mi nije otpala s trupa.“
Početak romana uvodi nas bez okolišanja (in medias res), bez zastajkivanja kako bismo saznali pozadinsku priču i istorijat likova; otkriva nam zaista malo informacija o junacima. Zapravo, Tom, koji je najmanje važan za priču, jedini ima vlastito ime. Istovremeno, kratke, iseckane fraze i odsustvo dijaloga nastaviće da naglašavaju početni osećaj dezorijentacije.
Jarčeva planina je izolovani mikrokosmos koji postoji izvan vremenskih okvira i iznad društvenih zakona; kako se dečak priseća: „Bili smo ostrvo.“ U svetu ovog romana, takvo mesto podseća na prošlost, na biblijsku pustinju kojom su Izraelci tumarali a Isus se suprotstvaljao kušanju đavola, ali i na budućnost, postapokaliptičnu pustoš kao u „Putu“ Kormaka Makartija.
Sadržaj i stil koji nam Van nudi su pod snažnim uticajem religijskog narativa. Skoro svako poglavlje počinje biblijskom aluzijom. Ubistvo lovokradice podseća na priče o ljudskom žrtvovanju, poput Hristovog raspeća ili Avramovog žrtvovanja sina Isaka kako bi umilostivio boga. Reference iz hrišćanstva ispunjavaju tekst: oltari, sakramenti i kletve nalaze se na svakom koraku, pa su čak i proste radnje poput stajanja ili hodanja prožete religijskim značenjima. Takođe, kontinuirana simbolika jarca odnosi se i na đavola i na novozavetnu predstavu konačnog suda, gde su koze proklete i zauvek osuđene da budu odvojene od ovaca, a tu je i referenca na pagansko božanstvo – Pana. U ovoj knjizi teško je zaobići reference iz hrišćanstva – te će čak i neko ko nije odrastao u duhu ove religije moći da prepozna aluzije kao deo opšte kulture.
Ipak, priča koja nadjačava ostale je ona o Kainu, biblijskom narativu o prvom ubistvu, zbog koga je prognan. Dečak opisuje Jarčevu planinu kao „najsličnije samome postanju“, a nakon nasilnih događaja kaže: „Sada nemam zemlje, i više ne mogu da odem i vidim našu prošlost“. Iako uporno preispituje biblijske moralne standarde, ujedno i sugeriše da možda postoji iskonskiji sistem razlučivanja dobra i zla – ljudski instinkt. I zaista, najsnažniji instikt od svih je onaj za ubijanje: „Valjda smo bili ovde da bismo ubijali.... Šta da nam nikad nije bilo rečeno da je loše ubiti čoveka?“
Ne može se poreći da romanu nedostaje zaplet: malo toga se zaista „događa“; najviše akcije odvija se unutar samih junaka, dok promišljaju o značenju njihovog zločina. Osim smrti lovokradice, jedini veći događaj je kada dečak treba da iskasapi jelena – zaista jezivo slikovit prizor. Ipak, propisani metodi smeštaju ubistvo u granice prihvatljivog: „Misa je ionako jezivija od bilo čega što čovek može da smisli.“
Čitaoci koji nisu upoznati sa Vanovim pređašnjim delima možda neće biti pripremljeni na pozamašnu dozu grčko-šekspirovske tragedije ovog romana. Njegovo najbolje delo je zasigurno Caribou Island (2011), još jedna užasna i čudna porodična katastrofa, dok je njegov prvi roman „Legenda o samoubistvu“ (2008) pseudo-autobiografski osvrt na samoubistvo Vanovog oca. I ovaj put je Dejvid Van inspiraciju pronašao u istoriji svoje porodice: knjigu je posvetio svom dedi, Čirokiju, glavi porodice koja ih je vodila u lov na Jarčevu planinu, i priznaje da roman odiše „pričama o mojoj nasilničkoj porodici“, dok istovremeno promišlja, možda iz indijanskog, „prehrišćanskog“ ugla, „šta da čini sa Isusom“.
Vanova vizija atavističkog, nihilističkog sveta je nepopustljivo turobna:
„Planeta pod nama se i dalje okretala. Svako od nas je sada bio sam... Sva značenja behu u vakuumu.“
Nema ničeg uspokojavajućeg niti prijatnog u čitanju ovog romana, ali kao neko ko je biblio-terapeut, neko ko veruje u isceliteljsku moć knjiga, verujem da to može biti dobro za vas. Čitanje tragedije koja nije ublažena može biti katarzično iskustvo, i to u klasičnom smislu: ono izaziva osećanja užasa i sažaljenja, ali na kraju pruža olakšanje zato što je čitalac preživeo priču neozleđen; ovo nisu iskustva kroz koja moramo sami da prođemo.
Možda je pouka previše očita ili repetativna, ali ono što je nezaboravno u ovom romanu jeste podrivanje religijskih motiva. Može li biti da je nasilje jedan vid komunikacije? Da li naizgled neizbežan začarani krug tabua i prestupa može prosto biti nasumični produkt evolucije čoveka? To su samo neka od pitanja koja Van poteže u ovoj uznemirujućoj, odvažnoj i odista impresivnoj alegoriji od romana.
Autor: Rebeka Foster
Izvor: BookBrowse
Prevod: Aleksandra Branković
Godina je 1978, a tri generacije jedne porodice uputile su se u lov na Jarčevu planinu, u severnoj Kaliforniji. Narator je muškarac koji se osvrće na svoje detinjstvo, kada je imao jedanaest godina – nestrpljiv da ostvari svoj prvi ulov. Uz dedu, oca i očevog najboljeg prijatelja Toma, dečaku predstoji maratonska potraga za jelenom – osim što će tog kobnog dana lovina biti ljudskog porekla, u vidu lovokradice na koga će muška družina nabasati na terenu. Ubistvo se odigrava u prvom poglavlju, dok je ostatak romana posvećen psihološkim posledicama, dok muškarci upoređuju stepen saučesništva i odlučuju da li da zataškaju zločin.
Uvodna rečenica ukazuje na Vanov sažet stil, kao i na istančan osećaj za mesto odvijanja radnje, prožeto bojama, mirisima i teksturom, koji bi mogao da parira samom Džonu Stajnbeku: „Prašina boje baruta prekrivala je vazduh, čineći utvaru dana crvenkastom. Osećao se miris te prašine i miris borova, miris trave. Truckanje u kamionetu me je rasturalo na sastavne delove, glava samo što mi nije otpala s trupa.“
Početak romana uvodi nas bez okolišanja (in medias res), bez zastajkivanja kako bismo saznali pozadinsku priču i istorijat likova; otkriva nam zaista malo informacija o junacima. Zapravo, Tom, koji je najmanje važan za priču, jedini ima vlastito ime. Istovremeno, kratke, iseckane fraze i odsustvo dijaloga nastaviće da naglašavaju početni osećaj dezorijentacije.
Jarčeva planina je izolovani mikrokosmos koji postoji izvan vremenskih okvira i iznad društvenih zakona; kako se dečak priseća: „Bili smo ostrvo.“ U svetu ovog romana, takvo mesto podseća na prošlost, na biblijsku pustinju kojom su Izraelci tumarali a Isus se suprotstvaljao kušanju đavola, ali i na budućnost, postapokaliptičnu pustoš kao u „Putu“ Kormaka Makartija.
Sadržaj i stil koji nam Van nudi su pod snažnim uticajem religijskog narativa. Skoro svako poglavlje počinje biblijskom aluzijom. Ubistvo lovokradice podseća na priče o ljudskom žrtvovanju, poput Hristovog raspeća ili Avramovog žrtvovanja sina Isaka kako bi umilostivio boga. Reference iz hrišćanstva ispunjavaju tekst: oltari, sakramenti i kletve nalaze se na svakom koraku, pa su čak i proste radnje poput stajanja ili hodanja prožete religijskim značenjima. Takođe, kontinuirana simbolika jarca odnosi se i na đavola i na novozavetnu predstavu konačnog suda, gde su koze proklete i zauvek osuđene da budu odvojene od ovaca, a tu je i referenca na pagansko božanstvo – Pana. U ovoj knjizi teško je zaobići reference iz hrišćanstva – te će čak i neko ko nije odrastao u duhu ove religije moći da prepozna aluzije kao deo opšte kulture.
Ipak, priča koja nadjačava ostale je ona o Kainu, biblijskom narativu o prvom ubistvu, zbog koga je prognan. Dečak opisuje Jarčevu planinu kao „najsličnije samome postanju“, a nakon nasilnih događaja kaže: „Sada nemam zemlje, i više ne mogu da odem i vidim našu prošlost“. Iako uporno preispituje biblijske moralne standarde, ujedno i sugeriše da možda postoji iskonskiji sistem razlučivanja dobra i zla – ljudski instinkt. I zaista, najsnažniji instikt od svih je onaj za ubijanje: „Valjda smo bili ovde da bismo ubijali.... Šta da nam nikad nije bilo rečeno da je loše ubiti čoveka?“
Ne može se poreći da romanu nedostaje zaplet: malo toga se zaista „događa“; najviše akcije odvija se unutar samih junaka, dok promišljaju o značenju njihovog zločina. Osim smrti lovokradice, jedini veći događaj je kada dečak treba da iskasapi jelena – zaista jezivo slikovit prizor. Ipak, propisani metodi smeštaju ubistvo u granice prihvatljivog: „Misa je ionako jezivija od bilo čega što čovek može da smisli.“
Čitaoci koji nisu upoznati sa Vanovim pređašnjim delima možda neće biti pripremljeni na pozamašnu dozu grčko-šekspirovske tragedije ovog romana. Njegovo najbolje delo je zasigurno Caribou Island (2011), još jedna užasna i čudna porodična katastrofa, dok je njegov prvi roman „Legenda o samoubistvu“ (2008) pseudo-autobiografski osvrt na samoubistvo Vanovog oca. I ovaj put je Dejvid Van inspiraciju pronašao u istoriji svoje porodice: knjigu je posvetio svom dedi, Čirokiju, glavi porodice koja ih je vodila u lov na Jarčevu planinu, i priznaje da roman odiše „pričama o mojoj nasilničkoj porodici“, dok istovremeno promišlja, možda iz indijanskog, „prehrišćanskog“ ugla, „šta da čini sa Isusom“.
Vanova vizija atavističkog, nihilističkog sveta je nepopustljivo turobna:
„Planeta pod nama se i dalje okretala. Svako od nas je sada bio sam... Sva značenja behu u vakuumu.“
Nema ničeg uspokojavajućeg niti prijatnog u čitanju ovog romana, ali kao neko ko je biblio-terapeut, neko ko veruje u isceliteljsku moć knjiga, verujem da to može biti dobro za vas. Čitanje tragedije koja nije ublažena može biti katarzično iskustvo, i to u klasičnom smislu: ono izaziva osećanja užasa i sažaljenja, ali na kraju pruža olakšanje zato što je čitalac preživeo priču neozleđen; ovo nisu iskustva kroz koja moramo sami da prođemo.
Možda je pouka previše očita ili repetativna, ali ono što je nezaboravno u ovom romanu jeste podrivanje religijskih motiva. Može li biti da je nasilje jedan vid komunikacije? Da li naizgled neizbežan začarani krug tabua i prestupa može prosto biti nasumični produkt evolucije čoveka? To su samo neka od pitanja koja Van poteže u ovoj uznemirujućoj, odvažnoj i odista impresivnoj alegoriji od romana.
Autor: Rebeka Foster
Izvor: BookBrowse
Prevod: Aleksandra Branković
