Iznenađujuća priča prepuna muzike, „Harfa za Eli“ ljubavni je roman koji ne govori samo o dve usamljene kreativne duše koje pronalaze jedna drugu, već i o prirodi i umetnosti u njenim neuhvatljivim oblicima.

Eli od života želi mnogo više od toga da bude samo Klajvova supruga. Želi da piše poeziju i nađe prave reči da njima oslika prelepi okrug Eksmur koji je okružuje. Pokušava da se pomiri sa gubitkom oca i sećanjem na majku, i traga za nečim što će joj otvoriti srce. Klajv, škrti čovek koji pije pivo i gleda fudbal, nema mnogo toga zajedničkog sa ovakvom ženom.

Kada Eli upozna Dena, otkriće nešto posebno u mirisu i atmosferi njegove radnje u kojoj stvara očaravajuće enigmatične prevoje i rezbarije na harfama. Den primećuje njene čarape, njenu kosu i njenu otvorenost, zatim joj nudi sendvič – a za njim i harfu.

Ali harfa je previše ekstravagantan poklon i nešto što pragmatični i sumnjičavi Klajv ne može da razume i prihvati. Zato je harfa vraćena Denu. Što ne sprečava Eli da počine da uči da je svira.

Od početka romana je jasno da autorka Hejzel Prajor obožava umetnost izrade harfi i jedinstveni, anđeoski zvuk koji se dobija kada vrhovi prstiju dodirnu žice. Ovaj roman je himna čežnjivoj muzici, nevinim dušama, jednostavnim trenucima. Iako tragedija vreba i javljaju se nesporazumi, zaista je divno kako Elin i Denov odnos nikada ne postaje nepotrebno dramatičan i drži se svog poetskog ritma i svetlosti.

Tu su i dečak Ed i fazan Finijas, kao i mnoge vrste sendviča i ukradeni trenuci pod drvećem. A Den je lik koga će obožavati svaki sanjalački nastrojen čitalac.

Ovo je eskapistički roman predivne proze, prožet temama iskupljenja, umetnosti i držanja za neuhvatljive snove. Tiha priča koja vam se uvlači u dušu sa svakom reči koju Eli i Den izgovore i drži vas sve dok vam ne poteknu suze za koje niste sigurni da li su radosnice ili potiču iz melanholije – a možda je i jedno i drugo u pitanju.

Izvor: Goodreads
Prevod: Dragan Matković