Tek sedamdeset sedam godina pošto je izvorno objavljen, roman gvatemalskog pisca Migela Anhela Asturijasa (1899–1974) „Gospodin Predsednik“ izašao je na srpskom jeziku. Ova činjenica je višestruki kulturološki događaj. „Gospodin Predsednik“ nije samo roman koji je ključan jer je „svojom veličanstvenom i tragičnom satiričnošću“ izvršio priličan uticaj da Nobelov komitet nagradu 1967. godine dodeli Asturijasu kao drugom latinoameričkom nobelovcu, nego možda i da još četiri tamošnja autora, od 1971. do 2020, ponesu dotično priznanje. Dvojica od njih, Gabrijel Garsija Markes i Mario Vargas Ljosa, poetički su sledbenici gvatemalskog autora u žanru romana o diktatorima. Zato je logično što je hronološki poslednji sledbenik u nizu pisaca tog žanra, peruanski nobelovac, napisao predgovor ovom izdanju „Gospodina Predsednika“, pri čemu je Gvatemalčevo štivo dvostruko uticalo na Garsiju Markesa jer se ispostavilo i kao prvi latinoamerički magičnorealistički roman.

Što se pisma o diktatorima tiče, „Gospodin Predsednik“ je za razliku od delā Asturijasovih naslednika više roman o diktaturi nego o njenom najdirektnijem akteru. Kao svestrano obrazovan etnolog – i advokat! – koji je prevodio majansku svetu knjigu „Popol Vuh“ na španski (u Parizu gde je živeo između 1923. i 1933. i upoznao tadašnje avangardiste), gvatemalski pisac je uspostavio dva nova žanra na latinoameričkom kontinentu koristeći u svom romanu najrazličitije poetičke crte. U „Gospodinu Predsedniku“ ima ponečeg od latinoameričkih epova o gaučima, francuskog nadrealizma, Gojine serije slika Kaprici, nemačkog ekspresionizma i španskog esperpenta. Međutim, Asturijas se originalno poigrava svim ovim elementima kojima dodaje tretman jezika kakav je pre njega bio, sveuzev, nepoznat.

„Gvatemalski narod govori španski jezik na kreativan, ličan način, no romanopisac nije tek puki prepisivač te jezičke stvarnosti, nego je takođe stvaralac, to jest neko ko odabira iz prebogatog izvora načina govora svog naroda i ljudi, pročišćava i dodaje ponešto iz vlastite uobrazilje, svojih opsednutosti i dobrog sluha, utiskujući lični pečat“, objašnjava u predgovoru Mario Vargas Ljosa. „Tako da je ’Gospodin Predsednik’ (...) veoma originalan i kreativan, možda bliži poeziji nego naraciji ili redak savez to dvoje.“

Naslovni junak nije i lik koji se najčešće pojavljuje u romanu. Ali i kad njegovo fizičko prisustvo izostaje, po sveprisutnim učincima Predsednikove tiranije i tome koliko se, pretežno sa strahom, o njemu govori, Asturijas samo pridodaje mitske note negativnom protagonisti. Nadrealnosti i magičkom sloju romana doprinosi i to što je diktator, praktično, jedini vlasnik istine u društvu. Događaj vredan kazne zanima ga kao povod da naudi nekom ko mu smeta, bez obzira na to ko je vinovnik. Tako stradaju dva možda i najprisutnija junaka, penzionisani general Eusebio Kanales i bivši diktatorov čovek od poverenja Migel Anđeloliki, koji se moralno transformiše iz iracionalnih razloga: zaljubljuje se u ćerku rečenog oficira, Kamilu.

Koliki je Gospodin Predsednik vlasnik istine, govori i to što je ovim junacima prepuklo srce usled lažnih vesti koje je on proširio: generalu jer je čuo da je diktator bio kum na svadbi njegove kći i Migela, a potonjem usled „saznanja“ da je njegova trudna supruga tiraninova ljubavnica. Iako se Manuel Estrada Kabrera, zastrašujući glavešina Gvatemale, služio sličnim metodima da naudi protivnicima, država koja je opisivana u romanu nije imenovana. To doprinosi univerzalnosti štiva, koliko i spominjana poetička sredstva pridaju njegovoj originalnosti u opisu lokalnog. I zbog takvih razloga Mario Vargas Ljosa 2020. godine piše: „’Gospodin Predsednik’ je i dalje jedna od najoriginalnijih tvorevina latinoameričke književnosti.“

Autor: Domagoj Petrović