Mnogo mi se svidela ova knjiga. Promućurna je, duhovita, topla i beskrajno zabavna. Naravno, s obzirom na to da je proistekla iz pera nekoga ko je odgovran za seriju „Ometeni u razvoju“ (Arrested Development) – da li bi trebalo očekivati nešto drugačije?

Prve tri četvrtine knjige napisane su u formi prepiske mejlovima, novinskih članaka, pa čak i lekarskih računa koje navodno predočava petnaestogodišnja Bija u nameri da ispriča priču o svojoj majci Bernadeti. Bernadeta je knjiški primer neshvaćenog genija. U tridesetim godinama postala je jedna od nekoliko ženskih arhitekata koje su se izdvojile iz mase drugih, da bi naposletku dobila Mekartur stipendiju. Kada projekat koji joj je veoma drag bude uništen, Bernadeta će početi da se raspada psihički. Nakon toga, njen muž Eldži prihvatiće posao u Majkrosoftu i porodica će se preseliti u Sijetl. Žive u napuštenoj popravnoj školi za devojke, njihova ćerka je preživela urođenu srčanu manu i pohađa privatnu školu, u koju idu deca skorojevića i pokondirenih tikvi, koji preziru Bernadetu što nikako neće da se uključi u zajednicu. Bernadeta se pak muči da preboli pređašnji život i počinje da pati od agorafobije, toliko snažne da je angažovala virtuelnog asistenta (iz Indije) koji vodi brigu o njenim svakodnevnim obavezama.

Na početku romana Bija želi da iskoristi obećanje koje su joj roditelji dali – ukoliko bude imala sve petice, može da izabere kakav god želi poklon. Odlučuje se za porodično putovanje na Antarktik, što će Bernadetinu anksioznost vinuti u nebesa. U međuvremenu, njihova pakosna komšinica Odri objavljuje rat Bernadeti i njenom kupinovom žbunju. Zamislite najočajniju od „Očajnih domaćica“, onaj tip žene koja je ubeđena (naravno pogrešno) da njeno (nesnosno) ponašanje svi poštuju i cene. To je Odri. Ona želi da organizuje branč kako bi privukla dobrostojeće roditelje koji bi upisali svoju decu u školu koju pohađaju njena, ali će joj zasmetati Bernadetino kupinovo grmlje. Da se Odri nameračila na Bernadetu, preblaga je izjava, jer kada se branč završi katastrofom, to će prevršiti svaku meru kod Bernadete. Eldži, zabrinut da su anksioznost i paranoja njegove žene premašile sve granice, pokušava da joj organizuje intervenciju. Na nesreću, umesto toga otkriva da je Bernadeta nestala i da je jedino Bija može pronaći.

Ovaj roman blago zadirkuje tehnološku kulturu i one koji očajnički žele da dostignu najviši društveni nivo, ali Semplova zaista briljira u odgonetanju Bernadetine suštine. Istina je da poneki aspekti zapleta mogu izazvati nevericu, ali to ne umanjuje činjenicu da je Bernadeta neverovatna junakinja. Svojski se trudila da ostane pribrana, ali je u nekom trenutku „pukla“ i u potpunosti se prepustila anksioznosti i beznađu. Ona prezire Sijetl, roditelje u Bijinoj školi, kompaniju svog muža, apsolutno sve što je okružuje... osim ćerke. Biju voli do neba i učiniće sve za nju. Istovremeno, ona je umetnica kojoj je mentalno stanje stvorilo kreativnu blokadu, što će je dodatno učiniti anksioznom i depresivnom.

Šta bi se još moglo reći? Ovo nije neko prefinjeno dubokoumno štivo, što se ni ne trudi da bude. Ovo je parodija neke „sapunjičave“ priče koja će vas potpuno obuzeti – ja nisam mogla da je ispustim iz ruku.

I dirljiva je! U suštini govori o samoprihvatanju – pronalaženju onoga što vas čini srećnim – i kako da naučimo da to balansiramo sa tuđim očekivanjima kojih ne možete da se otresete. Ovo je citat koji mi je prirastao za srce: „Eto zašto je život divan: jednog dana daješ svoj matični broj ruskoj mafiji, a dve nedelje kasnije govoriš o odronjavanju od glečera.“

Izvor: Goodreads
Prevod: Aleksandra Branković