Bilo jednom – da parafraziramo Miloša Crnjanskog – jedno mesto, na krajnjem zapadu evropskog kontinenta, u kome je, tokom najmanje šest godina, bilo poželjnije boraviti nego u Parizu, Londonu ili Beču.

Portugalsko mondensko letovalište Estoril, sa svojim kazinom i hotelom Palasio, bilo je, već od početka Drugog svetskog rata, utočište bivšim krunisanim i nekrunisanim državnicima, dvostrukim tajnim agentima, diplomatama nestalih zemalja, piscima koji odlaze u avijatičare, šahistima koji se kriju kao emigranti, pripadnicima prokuženih nacija i vera, ali i onima koji su ih prokužili i gonili.

Politički položaj portugalske države u vreme nacističke okupacije Evrope, ali i fascinantan spisak ličnosti koje su tih godina pohodile portugalsku obalu Atlantskog okeana (od kojih su se neke zadržale privremeno, a neke ostale tu do kraja života), bili su više nego dovoljna inspiracija za nastanak romana „Estoril“.

Prateći dolaske, boravke i odlaske najznačajnijih (i najkontroverznijih, što u datom slučaju najčešće ide jedno sa drugim) estorilskih gostiju tokom Drugog svetskog rata, pisac Dejan Tiago-Stanković načinio je svojevrsnu hroniku portugalskog letovališta, ne vodeći radnju dalje od neposredne okoline Estorila, pa je i to razlog što u romanu ne postoji jedan lik za kojeg se može reći da je glavni, već je u svakom segmentu glavni onaj lik koji je trenutni gost hotela Palasio.

Ono što se estorilskim privremenim žiteljima dešavalo pre nego što su došli na portugalsku obalu ili nakon što su uspeli da odu preko okeana, posredno je prepričano kroz sećanja onih koji su već duže vreme u Estorilu ili onih koje će put ponovo tu navesti.

Donekle se inteligentni i tajanstveni dečak Gavrijel, poznat kao Gabi (koji je, uzgred, svojevrsni retroprototip Malog Princa), može smatrati glavnim likom romana, ali samo zato što dolazi u susret sa većinom ostalih junaka, i to bez obzira na njihov društveni položaj; dok sasvim slobodno razgovara i sa kraljem i sa šoferom, tako i svojom neobičnom pojavom inspiriše vrsnog pisca i pritom remizira šahovsku partiju sa svetskim velemajstorom.

Pored starmalog dečaka, kao bitan lik ističe se, već samim svojim položajem, upravnik hotela gospodin Blek, ali će sigurno najzanimljivija biti pojava Duška Popova, jednog od najpoznatijih britanskih obaveštajaca, kome je Estoril bio usputna, ali veoma važna stanica i do Amerike i do Engleske.

Nije teško proveriti koji su podaci doslovce preneseni iz istoriografskih izvora (a takvim se izvorima, s obzirom na tematiku, moraju smatrati i usputne ceduljice, i privatne fotografije, pa i hotelski jelovnici), a koji su plod piščeve mašte. „Estoril“ je kao roman dovoljno uverljiv i zanimljiv da se može poverovati u svaku napisanu reč, čak i kad se pisac neskriveno poigrava istorijskim činjenicama.

Može delovati čudno što ispod naslova stoji odrednica „ratni roman“, pogotovu što država u kojoj se radnja dešava uopšte nije učestvovala u Drugom svetskom ratu zahvaljujući svom neutralnom položaju, ali kao što ima različitih tišina, tako ima i različitih neutralnosti.

I upravo se kroz ovaj roman na slikovit način prikazuju sve specifičnosti portugalske neutralnosti, što se odražava i na sudbine probranih među prognanima, koji su imali sreće da svoje poslednje trenutke na evropskom kontinentu provedu samo pod smetnjom komaraca, a ne pod smetnjom vazdušnih napada.

Napravivši presek estorilske (i metaforički i bukvalno rečeno) ratne stvarnosti time što je posvetio podjednaku pažnju i osoblju hotela i njegovim neobičnim gostima, pisac je dočarao jednu oazu pred kojom će mnogi biti u nedoumici: da li poželeti da se i sami tamo nađu, ili ipak poželeti da nikad ne dođu u situaciju da im to bude jedino mesto gde će pronaći mir.

Autor: Dušan Milijić