Najnoviji roman pesnika i pripovedača Enesa Halilovića „Ljudi bez grobova“ snažno je i upečatljivo štivo koje dugo nakon sklapanja korica, na mnoštvo različitih načina nastavlja da živi u čitaočevom biću. U jednom od mnogih svojih tematskih slojeva, to, zapravo, i jeste pripovest o moći priče da se odupre zaboravu i prevali ogromne razdaljine, kako one  između geografskih tačaka, tako i onu udaljenost između onoga ko priču ispreda i onoga ko je pomno sluša, odnosno čita. Jer jedino priča može da nadživi kratkovekog pojedinca. Čovek, pa čak i onaj koga drugi ljudi za nepočinstvo kažnjavaju tako što mu grob ostavljaju bez obeležja, živ je dok se prenosi predanje o njemu, dok još neko pamti i pripoveda o onome što se sa njim zbilo. Zapisati priču koja se prenosi od usta do usta, sa kolena na koleno, prilika je da joj se pridoda vlastito tumačenje, da se ispriča vlastita verzija i načini utočište za sve nemoćne i nespokojne koji bi da umaknu košmarnoj stvarnosti. Zato je pokušaj da napiše roman, da ostavi trag o onome kako je moglo i moralo biti, da pronikne između mogućnosti i neumitnosti, jedini način na koji može živeti Semir Numić, mladić, koji je uprkos fizičkoj i duhovnoj nadmoći nad učmalim okruženjem, ipak u mnogo čemu osujećen, pa čak i u sposobnosti da tečno govori. Stoga je akt pisanja jedini način da Halilovićev junak koji svoje mladalačke godine provodi u dva, samo naizgled različita provincijska gradića, Novom Pazaru i Despotovcu, dopre do istine o sebi i svom poreklu. Zato on, bivši sportista i posvećeni čitalac poezije, zaposlen u Domu za lica sa posebnim potrebama, nastoji da ispripoveda priču o svojim precima, da dopre do onoga što je prapočetak svega i rekonstruiše događaje koji su prethodili njegovom rođenju. Stoga ne čudi simbolično prisustvo jajeta u nazivima svih poglavlja koje on ispisuje, uvodeći u jedinstven narativni tok rasplinuta i emocijama obojena sećanja tetke Bademe koja ga je odgajila, šture podatke iz dokumenata i sa sačuvanih novinskih stranica zajedno sa svojim naknadnim saznanjima. Zločin koji je, više iz povređene sujete nego zbog ljubavne patnje, počinio njegov otac, postavši serijski ubica i odmetnik od ljudi i zakona, prerana smrt majke Sneže i razdvojenost od hendikepiranog brata blizanca, odredili su Numićev put mnogo dublje nego samo genetsko nasleđe. On odrasta opterećen i stigmatizovan porodičnom krivicom, usamljen u korumpiranom i licemernom okruženju. Posle niza neuspeha koji nisu odraz njegovih nesposobnosti, već posledica predrasuda koje sredina, iako duboko korumpirana i licemerna, ima prema najmlađem članu porodice zločinaca, robijaša i sumasišavših, Semir pokušava da nađe pribežište u stvaralaštvu. Poput svog druga koji je predan dokazivanju Goldbahove hipoteze, koja ima značajnu ulogu u samoj kompoziciji romana, mladi Numić se čitavim bićem predaje rešavanju pretpostavki na kojima je zasnovano čitavo njegovo postojanje. Poput njegovih srodnika i suseda, od kojih je malo ko umro prirodnom i nenasilnom smrću, i od kojih su samo retki izbegli boravak u ustanovama zatvorenog tipa ili zatočeništvo u svom nemoćnom i nepokretnom telu, on neprestano traga za izlazom iz vlastitog života.

Za čitaoce koji su već doživeli susret sa Halilovićevim stvaralaštvom, naročit izazov predstavljaće ponovni susret sa junacima, simbolima i motivima koji su se iz prethodnih njegovih ostvarenja preselili na stranice ovog romana. Za one druge, najnovije prozno ostvarenje Enesa Halilovića, biće potvrda da su svoje čitalačko iskustvo obogatili jednim autentičnim, samosvesnim i ubedljivim glasom.

Autor: Olivera Nedeljković